Искључивање из соцуијалног живота као што је затварање школа и мање дружења довели су до тога да деца широм Уједињеног Краљевства постану анксиознија и интровертнија. Деца која су напредовала пре пандемије сада су изгубила свако интересовање за своје образовање и друштвени живот, радије проводе време сама у својој соби. Ово је натерало чак 135.000 ученика у тој земљи да се ни не врати у школске клупе након почетка регуларне наставе, пише британски "Дејли мејл".
Др Џејн Гилмор, консултант клиничког психолога и директор курса на УЦЛ, и др Бетина Хонен, клинички психолог и виши сарадник у настави на УЦЛ, објавиле су истраживање на ову тему и кажу да уколико дете пропушта близу половине школских дана - то је јасна "црвена заставица".
Фото: Профимедиа
- Пандемија је натерала неке тинејџере да постану апатични и изгубе интересовање за ствари до којих им је некада било стало. Деца и тинејџери из нижег социо-економског порекла имају већу вероватноћу да се одвоје од школе. Ово понашање може проузроковати дугорочну друштвену и емоционалну штету. Без те виталне друштвене везе, још више проблема се гомила и то би могло да траје доживотно - објашњавају оне.
Овакве и сличне тенденције примећују и психолози код нас. И деца у Србији показују знаке интровернтости и смањеног интересовања за друштвене активности.
Прочитајте још
- Ја сам радило једно истраживање са ученицима у школи, то је мали узорак и не може бити у потпуности репрезентативан, али резултати су показали да ниво екстраверзије код деце пада. Чак и код деце која на око делују као екстроверти, према нашим критеријума, та потреба за друштвом се страшно смањила. Сада је просечан резултат на тој скали екстраверзије много мањи него што је очекивано за њихов узраст и што се узимало као норма у времену од пре неколико година. Изражено је то да имају мању потребу за вршњацима и вршњачком групом, а они су сада у фази развоја када баш треба највише да желе да буду са другима и да припадају некој групи - рекла је за "Блиц" Лидија Максић психолог у основној школи.
Интернет зависност
Ипак, Максић овакве резултате не приписује само изолацији током пандемије, већ истиче да се овако нешто десило у комбинацији са присуством технологије у животима деце - посебно друштвених мрежа. Она напомиње да је интернет зависност код деце узела све више маха, а потпуно је иста као и било која друга зависност.
- Да су деца била само изолована, њихова потреба за другима би порасла. Него су они били изоловани, а имали су замену за социјалне контакте и та замена је била виртуелни свет. Та комбинација је погубна. Ми већ имамо пораст депресије код деце и анксиозних поремећаја. Према истраживањима које сам спровела у школи, анксизна и депресивна стања само у прва два месеца ове школске године су се повећала чак шест пута у односу на претходна раздобља, односно пре короне - каже Максићева и додаје да не верује да би овакво стање могло да буде трајно код деце.
Фото: Профимедиа
Николина Милосављевић, дечији психолог, разграничава појмове интроверзије и социјалне анксиозности.
- Интроверзија је део темперамента и показује да такви људи не воле превише друге и гужву око себе. Тако се описују људи који боље и лепше функционишу када имају мање људи око себе и када су усмерени на себе. Они енергију за живот црпе из времена проведеног сами са собом у неким мирним активностима. За разлику од људи који енергију црпе из великог броја људи око себе. Често се интроверзија повезује са недостатком самопоуздања, али то уопште не мора да буде случај. Постоје деца и људи који су интровертни и веома су сигурни у себе и уопште немају потребу да имају пуно људи око себе ни да се брзо упознају с другима да би доказали своје самопоуздање и своје вредност - истиче Милосављевићева.
Она напомиње да у оваквим условима деца испољавају симптоме социјалне анксиозности.
- Социјална анксиозност се често повезује са интроверзијом или меша са њом. То су деца која се повлаче јер не осећају самопоуздање, односно, осећају страх у односима са другима. Иза тога заиста и стоји ниско самопоуздање. То су деца која желе контакт, али имају страх да направе први корак. Карактеристично за њих је да тешко подносе одбацивање од стране друге деце - објашњава Милосављевићева.
Генерација без социјалних вештина
За разлику од Лидије Максић она сматра да би будућим генерацијама могли да недостају поједини социјални алати које нису успели да стекну у детињству.
- Оно што ја могу да предвидим јесте да ће деца имати недостатак појединих социјалних вештина. То су они фини социјални знаци у невербалној комуникацији. Мање ће разумети емоционални тон разговора. Мање ће разумети неписана, невербална социјална правила она која учимо интуитивно тако што смо у комуникацији са другима. Пре ће разумети писану комуникацију јер су стално на телефону и рачунару и дописују се. Верујем да ће они који развијају социјалне мреже морати да смисле велики број емитикона и слично - објашњава Милосављевићева.
Фото: Профимедиа
Она напомиње да родитељи могу и у оваквим околностима да помогну колико је то могуће малишанима.
- Деца воле игре и игрице. Један начин, ако причамо о деци предшколског узраста јер ту је реално могуће утицати на избор забаве, могуће је организовати нака породична окупљања, породичне "састанке", играње игара и тако се повезати са децом на пријатан начин. Ту је могуће и причати о озбиљним стварима с децом ко ће да преузме који посао у кући и слично. Када су деца старија, могу да се играју друштвене игре па чак и игрице на рачунару или телефону - и то је у реду, то је њихова реланост. С тим да је у овом случају то другачије јер су у контакту са другом особом и остварују социјализацију. Тако се повезују и тако ће се дете учитим тим невербалним знацима који би му можда недостајали. А даће бог да излазимо полако из пандемије и када се то деси треба што више инсистирати на томе, што више подстицати окупљања - каже Милосављевићева.
Максићева сматра да треба сви да се помогнемо деци да преброде проблеме настале у пандемији - од родитеља, друштва до институција.
- Мере против короне се полако укидају и кад их не буде што пре децу треба вратити да нешто тренирају, да се баве физичком активношћу. Треба подстицати ваннаставне активности у школама и слично. Родитељи би требало да им ограниче време проведено на рачунару или мобилном телефону. Највећи проблем модерног родитељства јесте постављање граница. Некад је тешко дисциплиновати и самог себе, а камоли другог. Али свакако се могу увести и нека правила, на пример, колико сати у току дана или када сме да се користи мобилни телефон. Уколико се то не поштује, данашње технологије омогућавају и да се уређаји закључавају шифром и слично - наглашава Милосављевићева.
(Блиц)
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".
