Било је већ једанаест сати увече, када су тог прохладног четвртка, 9. марта 1972. године, ретки пролазници приметили чудну групу људи која се кретала београдском Улицом генерала Жданова (данашњом Ресавском). Огрнути тегет пелеринама преносили су на носилима тешко оболелог човека са Дерматовенеролошке клинике на одељење за хитну хирургију и трауматологију Прве хируршке клинике.
Дежурни лекар, болничарка и шест лакших болесника нису ни слутили да су те вечери били у директном контакту са оболелим од великих богиња (вариоле), опаке заразне болести која се на овим просторима није јавила од 1930. године и за коју се сматрало да је искорењена. Оболели је сутрадан у 21.15 умро од пеницилинске алергије, како је званично саопштено.
Фото: Архива Новости
Леш је у току ноћи пренет у капелу, а у суботу 11. марта родбина га је, одбивши тражену обдукцију, транспортовала у Нови Пазар да га сахрани. Али, вирус је остао у милионском Београду, као и у Чачку, Новом Пазару и Ђаковици, и у још неколико мањих места у којима је оболели боравио, пише Никола Бура у тексту поводом четири деценије од епидемије великих богиња.
У уторак 15. фебруара 1972. године, после хаџилука у Меки, тридесетпетогодишњи косовски Албанац Ибрахим Хоти вратио се у своје село Дамјане код Ораховца. У групи од 24 ходочасника, боравио је и пет дана у Ираку, где је у централном делу те земље посетио света места дервиша (Карбала, Наџаф, Багдад) и поред упозорења да је у то време, на том подручју, било случајева великих богиња.
Прочитајте још
Фото: Архива Новости
Ибрахима је код куће дочекала родбина, комшије и пријатељи да му честитају хаџ. Идуће јутро осећао се слабо и уморно, али је то приписао вишедневном путовању аутобусом. Добио је грозницу и осип, али се убрзо опоравио, вероватно зато што се два месеца раније (20. децембра 1971. године), пре кретања на "узвишено путовање", вакцинисао (касније ће се испоставити неуспешно, па је могао преносити вирус, док је он добио само благи облик вариоле – аластрим, који је остао непрепознат).
Што у свом селу, што у суседном Ратковцу, као и у оближњој Ђаковици, Хоти је тих дана био у контакту са већим бројем људи, од којих је, време ће показати, 12 директно инфицирао; троје је добило лакши облик болести, осморо је у периоду од 9. до 13. марта хоспитализовано у Ђаковици и Призрену, док је једна жена примљена у болницу тек 29. марта, с тим што је претходно инфицирала 16 лица.
Чињеница да је први болесник од вариоле био као тежак случај показан студентима медицине, којих је било преко 200, да је тог 9. марта на Дерматовенеролошкој клиници био на пракси велики број ученика средњих медицинских школа из Београда и Земуна, као и да је кроз болничку амбуланту прошао велики број пацијената, није био довољан разлог да тадашње савезне власти одмах обавесте јавност о могућем ширењу епидемије ван покрајине, према сведочењима, због утицаја на предстојећу туристичку сезону у Хрватској.
То је учињено, уз дозволу изнуђену од политичких моћника, тек 25. марта, па се у току дана и ноћи епидемиолошкој служби јавило 478, а до краја друге недеље 2.311 лица, од којих је 278 стављено у карантин (на четири локације на периферији и у околини Београда). Само енергичне мере епидемиолошке службе и велики напори здравствених радника, уз стручну помоћ др Рајнхарда Линднера из Аустрије, светски признатог епидемиолога, спречили су епидемију ширих размера. Последњи излечени болесник напустио је карантин 19. маја 1972. године. Ибрахим Хоти је преживео.
Како је све почело?
У октобру 1970. године, једна авганистанска породица кренула је на ходочашц́е из Авганистана у Машхад, град који важи за један од 7 светих градова шиитског ислама и важан је политички и религиозни центар земље. Годишње га посети више од 100.000 ходочасника. Овде се налази гроб осмог имама Резе, јединог имама чији се гроб налази на територији Ирана. Посета ове породице изазвала је епидемију богиња у Ирану која ц́е трајати до септембра 1972. године. Заражени ходочасници преносили су богиње из Ирана даље у Сирију и Ирак.
Како би ризик од ширења великих богиња, које су се у то време јавиле на Блиском истоку, био сведен на најмању могућу меру, СЗО је препоручио да се на хаџилук у Саудијску Арабију путује искључиво авионом. Међутим, иако је тадашњи савезни санитарни инспектор циркуларним писмом републичким и покрајинским секретаријатима за здравље пренео ову препоруку, информација не долази до оних на које се односи – туристичких агенција које организују путовања ходочасника у Меку и Медину, међу којима је и македонско Аутотранспортно предузеће Транскоп из Битоља. Аутобусом тог предузећа на "узвишено путовање" средином јануара 1972. са још 24 ходочасника креће и Ибрахим Хоти, пише Време.
Фото: Архива Новости
Живот у доба епидемије
До 1972. године болест се сматрала искоријењеном у Европи. У том тренутку становништво Југославије редовно се вакцинисало вец́ 50 година, а последњи случај био је пријављен 1930. године. То је у почетку био главни узрок споре реакције лекара, који нису одмах препознали болест.
Слике живота из 1972. године умногоме су се разликовале у зависности од тога колико су биле близу жаришта заразе, пише ББЦ на српском.
У време избијања епидемије Јелена Мијовић имала је седамнаест година. Тек се била удала у црногорско село Мурино и била и трудна. Мурино је неколико километара удаљено од Плава, општине која је цела стављена у једномесечни карантин због појаве случајева вариоле вере.
Фото: Архива Новости
- Нисам нигде из куће излазила - нисам смела, а ко год је код нас долазио, па чак и супруг кад је долазио с посла, примењивао је дезинфекцију. Народ се придржавао и поштовао је све што је речено, људи су веровали ономе што им кажу званични органи, читале су се новине и слушао радио јер је у селу било свега пар телевизора.
Раних тридесетих сећа се Милорад Филиповић, у то време запослен на Институту за вирусологију, вакцине и серуме Торлак чији је главни задатак управо било јачање капацитета за вакцинисање.
- Та ситуација ни најмање није променила мој живот - као момци, заједно смо се враћали с посла, нормално живели и није било панике ни страха. Није било никакве психозе - није било толико доступних електронских медија, па тако људи нису у свако доба, на сваком месту могли да сазнају чак и ако је било неких драматичних ситуација - каже Филиповић за ББЦ на српском.
Око 16.000 људи смештено у карантине
У карантинима широм Србије за време епидемије вариоле боравило је око 16.000 људи. Највише је оболелих било међу онима који су били у болничким карантинима, 3,8 одсто. Ибрахим Хоти је заразио 11 особа, а од њега се болест проширила на још 140 људи. Свако ко је оболело у првом таласу епидемије заразио је у просеку тринаесторо људи. Памти се и жртва медицинске сестре Душице Спасић, која је радила на Првој хируршкој клиници и која се заразила при контакту с пацијентом Латифом Мумџићем. Данас се најбољим медицинским сестрама додељује награда која носи њено име.
Епидемија је ефикасно обуздана присилном карантинском и масовном вакцинацијом.
Истог дана када су Дерматовенеролошка и Прва хируршка клиника у Београду стављене у карантин, почела је обавезна вакцинација становника главног града (вариола је веома тешка заразна болест са леталитетом од 30 одсто, где је вакцинација једино проверена и сигурна заштита). У наредних 10 дана у Београду је на 727 пунктова вакцинисано 1.849.341 лице, што значи да је око 600.000 ревакцинисано, имајући у виду да је главни град тада имао око 1.200.000 становника. Вакцинација је касније проширена и на целу територију СФРЈ. Процењује се да је овом мером било обухваћено око 18 милиона људи (од 22 милиона колико је тада имала бивша држава).
Фото: Архива Новости
Али, низ неповољних околности утицао је да број оболелих и величина захваћене територије буду релативно велики. Инфекција је прво захватила рурална подручја Метохије, да би се у тренутку утврђивања дијагнозе већ проширила на четири општине у Србији, као и на милионски Београд. У току ове епидемије у Србији је оболело 175 лица (од тога 32 у Београду), од којих је 40 умрло (7 у Београду, 5 у Новом Пазару, 1 у Чачку и 1 у Лежимиру код Сремске Митровице). Највише оболелих било је на Косову (оболело 123, умрло 26).
