- Омиљене две мамине књиге биле су "Чаробни брег" Томаса Мана и Шолоховљев "Тихи Дон". Њена наредба је била да обе морам да прочитам. До дан-данас ту наредбу нисам извршио.
Прву сам начео само као јако мали, али тежина књиге и устајали мирис хартије, послератно ћирилично издање које сам наследио од деде, маминог оца, физички су ме одбијали да је довршим. Мама је нерадо прешла преко тога и више ми Мана није ни спомињала.
Фото: Принтскрин/Јутјуб/ Tvrda Priča / Nešto Drugačije
Годинама сам у својој глави креирао нове радње, стварао приче само за себе које везе нису имале с Мановим ликовима из књиге, које сам знао само по именима и месту радње чије су средиште били, а све по усменом предању моје мајке која је за њих била романтично везана и која је покушала ту везу да пренесе на свог сина.
Из осећаја кривице обећао сам да ћу зато Шолохова прочитати, иако сам тај тренутак одлагао уз образложење како "не волим Русе". Два тома овог руског ремек-дела и даље стоје на комоди где их је оставио пре неколико година један мој пријатељ, старо ћирилично издање узето из његове породичне библиотеке, скупљају прашину и чекају да скупим храброст за прву страницу. А ја заиста не волим руску књижевност.
Фото: АТА имагес, Јутјуб принтскрин/NOVA VIDEO
У чекаоници Института за онкологију, у ком сам провео пет полубесаних ноћи спавајући на поду поред мајчиног кревета, пио сам кафу с аутомата, водену и бљутаву, на коју смо се и мама и ја толико навикли да смо купили малтене исти апарат за кућу.
У шакама сам држао роман једног уљеза, руског, који се ушуњао у мој живот игром случаја, политичког дисидента чија је веза с мојом мајком много очигледнија од оне коју је имала с ликовима који се лече од туберкулозе у швајцарском санаторијуму. Александар Солжењицин је, као и моја мајка, боловао од болести коју сам тада, стављен пред свршен чин, покушавао да разумем, а од које се мајка плашила откако је прочитала његову исповест "Одељење за рак". То јој је била трећа омиљена књига. А Солжењицин је сада мој омиљени писац.
Фото: Милена Анђела
Данас је шест месеци откако је Марина преминула. Нећу бити ту за помен. Најзад имам прилику да отпутујем за Стокхолм и посетим њену најбољу другарицу. Само пар људи ми је остало из маминог живота због којих и даље могу да сањарим како је жива. Физички. То су разуђена острва маминог архипелага, једног света који тоне. У њему ћу да уживам све док не потоне. Са оне стране стварности, стране коју само ја знам, као што ниједан лекар, ниједан хирург не зна какав је осећај "са оне стране тумора". Солжењицин је то знао, као и моја мајка, као и покојна мајка мог пријатеља који ми је дао Шолохова, као и све жене с којима сам у тишини ситнио новац за кафе-аутомат на хируршком одељењу Онкологије.
Реемисија је стање када се болест на неко време повуче. Излечења нема. Рак је увек ту, крије се, чека тренутак да опет уђе на велика врата и да те поједе, дан по дан, бол по бол, ћелију по ћелију. Након губитка најбитније особе у мом животу, мој живот је углавном у реемисији. Понекад оживи и на дан или два јави се само да ме подсети да је и даље ту.
Фото: Н. Фифић
Баш као и рак. Сада се вратио у форми кривице, кривице коју осећам јер нисам прочитао књиге које ме је мама молила да прочитам. Од свих прекршених обећања највише ме тишти што, свесно или подсвесно, нисам прочитао књиге које су јој биле најдраже. Ко зна. Можда из страха.
Више страха немам. Имам дужност да се искупим и прочитам дела која су ми наређена.
Моја дужност је та да се за њу борим као што се она борила за мене, с метастазама у целом телу. Моја дужност је, такође, да наставим њену борбу помажући другима који је сада воде широм Србије. Моја дужност је та да она буде "излечена". После смрти.
Гајим наду да људи још нису спремни да је првим јутром забораве.
А моја обавеза је да не дозволим да острва тог архипелага Марине Туцаковић потону. -
(Новости)
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".
Прочитајте још
