По неком другом тумачењу, здухач је неко чудно митско биће које живи по планинама, без нарочито изражених особина али највише подсећа на вампира. Веровање у здухаче било је раширено у централним пределима наше земље, углавном у Босни, Херцеговини и особито у Црној Гори, али и тамо где има у већој маси ових досељеника.
Такође, сматрало се да сваки крај, племе и род има своје здухаче. Они воле своју околину, туку се па и гину за њезино добро у борби са суседним здухачима. Веровало се да могу прорицати будућност. За многе историјске личности веровало се да су били здухачи, између осталих за Марка Миљанова, Петра I Петровића и друге. Из овога јасно произилази да је здухач добар дух који чини само добро свом крају, штити га и бори се за њега, али истовремено наноси зло другом крају, земљи.
Фото: Д. Миловановић
Здухачи су могли бити дете и жена, али су то обично одрасли мушкарци. И за неке животиње веровало се да могу бити здухачи, нпр. овчарски пас, во, крава, ован, коњ, јарац и др. За дете које се роди у кошуљици (плаценти) сматрало се да је предодређено да буде здухач. Негде се веровало да се здухачи рађају у црвеној, а негде опет у белој кошуљици. Мислило се да је врло важно сачувати кошуљицу у којој је рођено дете, како би, кад постане здухач, увек била уз њега, а особито кад је у акцији, али је морала стално бити скривена од погледа. У Кучима се некад веровало да здухач своју кошуљицу "крије под поклопницом од гробова сродничкијех, одакле се приликом здухачког ратовања узима".
Има помена да се и мађијским радњама може постати здухач, као и супротних веровања — да здухач може бити само онај ко је рођењем за то предодређен. По спољашњем изгледу, здухачи се не разликују много од обичних људи. Само они врло тврдо спавају и тешко их је проудити, а за то време дух им је одсутан. Обично су увек сањиви, ломни, имају дугачке нокте, а поред тога често су замишљени и озбиљни.
Они су, како кружи предање, "срећне руке" за свој дом и своју околину; одолевају свакаквим тешкоћама, знају да се снађу у невољи и преброде разне недаће и неприлике. Они су снажнији него други људи. Често имају својство да предвиде сопствену смрт.
Прочитајте још
Фото: Википедија
Главна особина здухача је херојска. Здухачи једне области боре се са здухачима друге земље, како би отерали облаке с градом и олује које ови доводе, и тако сачували свој народ, земљу, усеве и друга добра свога краја. Тако нпр "прекоморски здухачи (из Италије) војују здружено против здухача брдскијех, црногорскијех и арбанашкијех".
И здухачи животиње се боре међусобно, од исхода ових борби зависи само напредак у стоци. Здухачи животиње често ступају у борбу, али обично само у одбрану свога стада.
Борбе међу здухачима воде се у одређено доба године и у одређено време дана, а на устаљени начин. Они се туку кад дувају јаки ветрови с пролећа, или у дуге јесење ноћи. Предводе их старешине и имају устројство у борби као војска. У борбу полазе с оружјем које је врло различито а исто тако и особено. Оружје им је комад луча зашиљен на крајевима, вретено и слично. Други се опет туку великим дрвећем: буквама, јелама, брестовима, храстовима, које ишчупају једном руком заједно са корењем.
Ако нема дрвећа у близини, бију се огромним камењем које ни велики број људи не би био у стању да подигне. Али као најснажније здухачко оружје сматра се угарак луча нагорео на оба краја или било какав опаљен ивер од неког дрвета.
Осим оружја, у борбу носе редовно још и каблове за млеко, лопату и метлу са житног гумна. Ови предмети су обично главни циљ до којег у борби треба доћи, односно отети од непријатеља, јер са њиме се, тобоже, односи плодност и благостање све док се не освоје поново. Места на којима се здухачи бију позната су. То су висови, планине, морска обала. Њихове борбе су страшне и зато се тад надимају снажни ветрови и ковитлају вихори с прашином. Они уништавају летину, руше куће, а могу чак убити и човека ако би се нашао у њиховом средишту. Као и у свакој бици, тако и у овој има рањеника и мртвих. Отуда постоји веровање да је човек који умре напречац био здухач. Исто тако, веровало се да здухач који буде "рањен" или "погине" у борби здухача, неће дуго живети после повратка духа у тело што га је напустио за време спавања. Уопште, после напорне борбе они су веома слаби и исцрпени, па многи од умора болују и дуже док се сасвим не опораве.
Из изложеног види се да здухач воли своју околину, брине о њој и бори се за њу. Он се сматра за благодат и срећу свог краја и дома. Здухач не спада у "зле душе" као други демони, али ако своју снагу и знање стави у службу ђавола, може се повампирити после смрти. Веровање у здухаче је старо и потиче још из времена заједница са родовским уређењем. То потврђују и неке аналогије са Кавказом и родовски карактер здухача, односно његова везаност за одређени ужи завичај. Он се у веровањима управо јавља као заштитник своје куће, рода, племена, села или читавог краја. Здухач, поред тога, има извесне сродности са другим митским бићима која се јављају у вези са временским непогодама, а особито олујом и градом. Вишеструка подударност са змајем у источној Србији несумњива је, како у карактеру бића, тако и у понашању. Али неких сродности има и са алом, односно митским бићима која предводе градобитне облаке, као и са демонским душама утопљеника и самоубица, које су позивали верујући да могу отклонити непогоду од села. Порекло имена и извесних особина здухача може се довести у везу са веровањем у стухије, богиње буре и олује у северној Албанији, које је тамо дошло из Грчке.
(Национална географија)
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".
