Психолози и научници данас својим експериментима и истраживањима покушавају да открију информације које ће излечити болести, открити корен одређених поремећаја и побољшати опште здравље становништва.
Међутим, у прошлости се експериментима није увек приступало на најадекватнији начин. Експерименти на људима, посебно онима који су припадали маргинализованим групама, често су прелазили етичке границе.
Један од најпознатијих експеримената преласка те линије је 'Чудовишна студија' (The Monster Study). Име није добила јер подразумева било каква чудовишта, али сама идеја је била толико застрашујућа колегама психолозима да су резултати годинама били скривани.
Шта је 'Чудовишна студија'?
'Чудовишно истраживање' спровео је др Вендел Џонсон. Џонсон је био логопед који је желео да сазна више о томе зашто се код поједине деце јавља муцање. Он је развио The Monster Study како би проверио да ли је муцање последица биологије или наученог понашања.
Прочитајте још
Када је спроведена 'Чудовишна студија'?
Доктор Џонсон је спровео експеримент 1936. године на Универзитету у Ајови. Етици нису дали приоритет као што је то данас случај у психологији и научним експериментима.
Шта се догодило?
Џонсон је одабрао двадесет двоје деце сирочади као учеснике своје студије. Један број сирочади је имао проблема са муцањем, док је други део деце нормално говорио за свој узраст.
Сирочад су подељена у две групе, у којима се налазио једнак број деце која муцају и која не муцају. Једна од тих група била је означена као 'нормални говорници'. Остали су означени као 'муцачи'. Током експеримента децу су се третирало у односу на то у којој су групи ('нормални' или 'муцачи'), без обзира да ли су муцали или не.
Џонсонов тим се састајао са децом сваких неколико недеља током пет месеци како би '"проценио" њихов говор. Деца у "нормалној" групи похваљена су због своје способности доброг говора, чак и ако су заправо муцала или су имала проблема са говором. Деци у групи "муцачи" речено је да лоше говоре, пише Practical Psychology, преноси 24.сата.
У јесен 1938. Вендел Џонсон је регрутовао једну од својих бивших студенткиња која је дипломирала клиничку психологију, двадесетдвогодишњу Мери Тјудор, која је била страствена, али плашљива, да се придружи експерименту. Она је требало да проучи да ли ће то што деци која не муцају говоре да муцају створити проблеме у њиховом говору. Универзитет је имао стални истраживачки однос са сиротиштем у Давенпорту у Ајови, па јој је Џонсон предложио да тамо ради на истраживању.
Џонсонова студија није само покушавала да изазове муцање код здраве деце, него је и покушавала истраживала да ли ће похвала помоћи деци која муцају да 'нормално' проговоре. Тјудор и још пет студената који су пристали да учествују слушали су свако дете како говори и оценили су их од 1 (лоше) до 5 (течно).
- Неспреман за разговор, али јасно показује проблем муцања - написао је један од студената приликом оцењивања детета и његовог говора.
- Напетост, одуговлачење, експлозивност, понављање. То је све код муцача - написао је други.
Тјудор је написала да "верује да ће се с временом деца опоравити, али да су истраживачи на њих оставили трајни "утисак"".
Била је у праву.
У својој је дисертацији известила да је разговарала са децом која муцају и којима је говорила да заправо не муцају те их подстицала изјавама попут: "Прерашћеш то (муцање), па ћеш моћи да говориш много боље него што сад говориш... Не обраћај пажњу на оно што други говоре о твојим говорним способностима јер не схватају да је ово само фаза", написала је.
- Особље је закључило да имаш великих проблема с говором... Имаш многе симптоме детета које почиње да муца. Сваки пут кад осетиш да ћеш замуцати, мораш одмах да престанеш да говориш - говорила је деци која су стављена у групу "муцача" а која нису имала проблем с муцањем.
- Користи своју снагу воље... Учини све да спречиш муцање... Никада немој да говориш ако то не радиш како треба.
Након другог састанка с петогодишњом Нормом Јеан Пугх, Тјудор је написала: "Било ју је јако тешко натерати да проговори, иако је пре месец дана говорила врло слободно. Још једна у групи, деветогодишњакиња Бети Ромп практички одбија да разговара", пише Неw Yорк Тимес.
- Хејзел Потер, 15 година, најстарија у својој групи, постала је пуно свеснија себе и мање говори него пре", приметила је Тјудор.
Резултати 'Чудовишне студије'
Деца која су означена као "нормална" нису била много угрожена похвалама истраживача. А побољшање говора је примећено само код једног детета из ове групе које је муцало.
Деца у групи 'муцача' су прошла много горе. Нарочито она која нису ни имала проблем са муцањем, него им је само речено да имају. Од шесторо деце која су кажњавана због непостојећих проблема с муцањем, петоро је развило говорне проблеме. Извештаји показују да су се та деца повукла, а нека су потпуно престала да говоре. Та деца су тада имала само пет година.
Студија је осмишељана с најбољим намерама. Џонсон и његове колеге са Универзитета Ајова често су спроводили истраживања на себи и одраслим добровољцима у име проналаска лека за муцање.
Део истраживача који су учествовали у експерименту су били забринути да употреба сирочади прелази етичке границе.
Џонсон није био једина особа која је спроводила студије на маргинализованим групама у име науке - нацисти су радили исту ствар у Немачкој.
Већ тада, 1930-их година, 'Чудовишна студија' је према мишљењу многих прелазила етичку границу. Кориштење сирочади је било неприхватљиво. Чак ни особље сиротишта није било свесно што се заиста догађа. Након завршетка експеримента показало се да деца која су имала проблем са муцањем, које често са годинама само нестане, касније су патила од психолошким траума. Истраживачи су знали да за то постоји могућност.
Због етичких проблема, резултати студије никад нису објављени.
Утицај студије
Испитаници нису знали да су део истраживања чак ни шездесет година након што се догодило. Неколицина студената патологије говора са Универзитета Ајова сазнало за студију након што је објављена. Подаци су били корисни јер нико у то време није прикупио толико података о муцању и његовом пореклу. Али премиса студије била је толико застрашујућа да су јој студенти дали надимак 'Чудовишна студија'.
Јавност је сазнала за овај експеримент тек 2001. године кад је The San Jose Mercury News објавио низ чланака о студији и коментара логопеда. Док су неки тврдили да је експеримент прешао многе етичке границе, други су тврдили да је тај начин истраживања само резултат свог времена. Неки су признали важност података, док су други рекли да нису дошли до правих закључака.
У том тренутку Вендел Џонсон је био мртав више од 30 година. Универзитет у Ајови упутило је службено извињење за студију.
Када је истина о истраживању постала национална вест, испитаници су почели да повезују шта им се догодило. Уследиле су тужбе.
Почетком 2000-их, троје испитаника из скупине 'муцача' тужило је Универзитет у Ајови због емоционалног стреса и лажног представљања. У тужбу су се укључили и потомци још три детета која су била у групи 'муцача'.
Тужитељи су тврдили да је утицај студије имао трајан утицај на њихов живот. Суд је пресудио у њихову корист, а Универзитет у Ајови платило је више од милион долара жртвама и њиховим наследницима.
(Национална географија)
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".
