Упркос изричитим наређењима премијера, да нема шпијунских активности, поморска обавештајна служба и МИ6 нису могли да одоле изазову. Упркос томе што је то било веома ризична операција директор МИ6, сер Дик Вајт (Сир Дицк Голдсмитх Wхите) одобрио је њену реализацију. Морнарица се побринула да се у једној пећини у литицама поред Довера инсталира радар и да једна подморница буде на дну, како би били у току свих комуникација које се одвијају на броду. МИ6 је тражио погодног човека за такву операцију и није трајало дуго, јер се за овај ризични задатак јавио проверени сарадник службе Лајонел „Бастер“ Краб (Лионел Кеннетх Пхиллип Црабб): Њему је задатак био да зарони и претражи труп совјетске крстарице.
Фото: Јутјуб принтскрин/Бритисх Патхé
Краб је био искусни ронилац који је током Другог светског рата више пута одликован због исказане одважности приликом уклањања морских мина испред бродова који су пловили у водама око Гибралтара. Иако је у тренутку операције имао 46 година и није баш био у најсјајнијој физичкој кондицији, у њему је било и даље жеље и храбрости да изврши овакав задатак.
Непосредно пред почетак операције, Краб се 17.априла 1956.године сусрео са једном мистериозном особом, која му се представила као Бернард Смит, који је уочи састанка допутовао у Портсмаут и сместио се у хотел у центру града у коме је боравио Краб. Смит и он су два дана провели ронећи по луци, а кишно време им је ишло на руку јер да скоро није било радозналих шетача, који би могли уочити нешто сумњиво. Дана 19. априла совјетска крстарица је упловила у луку, а нешто после сванућа Краб је заронио. Међутим после неколико минута вратио се на обалу и Смиту пожалио да нешто није у реду са апаратом за дисање. Када је апарат за кисеоник подешен, Краб је поново заронио и од тада више није виђен жив.
Све је остало под мистеријом, а после недељу дана пошто је посета Хрушчова, Британији завршена, а крстарица у пратњи два брода испловила из Енглеске, објављена је информација о нестанку Лајонел Краба.
Прочитајте још
У изјави је стајало да је Краб највероватније настрадао експериментишући са новом ронилачком опремом. Британски медији су почели нашироко да пишу о овом нестанку, а када се сазнало и за Крабове везе са обавештајним службама МИ5 и МИ6, Доњи дом парламента притиснуо је премијера Идна да открије шта се то догодило у време посете совјетске делегације. Збуњени Идн је тад пред парламентарцима изјавио: „Мислим да не би било у интересу јавности да се објаве околности овог случаја“. Само је подгрејао интересовање које је прерасло у мистерију. Још када су новинари сазанали, да су детективи посетили локални хотел у коме је био смештен кмушкарац под именом Бернард Смит, прегледали собу у којој је боравио, а по изласку поцепали и однели страницу књиге гостију где је био заведен Смитов и Крабов боравак, створена је ситуација за испредање најразличитијих сценарија.
Фото: Јутјуб принтскрин/Бритисх Патхé
Од нестанка Лајонел Краба прошло је нешто више од годину дана када је 9. јуна 1957. на обалу, 11 километара од Портсмаутха, море избацило обезглављено тело непознатог мушкарца у ронилачком оделу. Делови опреме су били идентични као Крабови. Полиција је обавила увиђај, а тело послала на обдукцију. Пошто се сумњало да је у питању Краб, полиција је позвала његову бившу жену, која је препознала ожиљке и белеге по телу који су још видљиви на Крабу. И судски патолог је био мишљења да тело припада Крабу. Једино узрок смрти није могао да буде са сигурношћу утврђен.
Некако у исто време када је Крабово тело испливало, у немачким новинама се појавила исповест одбеглог совјетског морнара, који је потврдио да је био на крстарици са којом је Хрушчов допловио у Британију и који је рекао да су моранри са брода, наводно ухватили Краба и да је он крстарицом пребачен до Лењинграда, а одатле право у Москву у затвор. Тада, у неким другим новинама, су се појавили чланци да је Краб заправо био совјетски агент, који је пребегао у Русију, као нека и мутна фотографија на којој се наводно види Краб како обучава групу совјетских морнара. Такође, као и да су га, идентификовали управо његови ратни другови и бивша супруга.
Совјетска реакција на ову причу, која је скандализовала британску јавност, није баш бацила мног светлости на целу причу. Совјети су рекли да су приметили рониоца око бродова, у тим вечерњим часовима 19.априла, али је Радио Москва објавила саопштење, како је ронилац био мртав много пре него што је британска влада саопштила датум његове смрти.
Совјетски дезертер Анатолиј Голицин испричао је 1963. агентима ЦИА, да су совјетски обавештајци унапред знали Крабову мисију и да је „тим“ совјетских рониоца вребао Краба у специјалној комори у трупу брода, испод површине и када се појавио само су га увукли на брод.
Оклевање Вајтхола да изађе на светло дана са свим подацима о операцијама која је преузета на своју руку, без одобрења владе, помогло је да се оцрни Крабово име, па и посумња на издају што су наводили неки медији. Из целе приче, Москва је давањем немуштих саопштења убирала плодове ове обавештајне игре око нестанка и смрти Краба.
Ове године се навршава 65 година од његовог нестанка и смрти а теорије завере о Лајонел Крабу не престају.
Осим приче о убиству испод воде од стране ронилаца, или отмица и боравак у московском затвору, прикључила се и теорија да је умро од последица квара на опреми, са којом је пред почетак операције имао проблеме.
Нагађа се и дан данас, да је Краб имао задатак да фотографише совјетску технологију, пре свега сонаре и уређаје на броду, а када је уочен одмах је ликвидиран.
Последњи обрт у овој мистерији настао је када је остарели руски морнар Едуард Колтсов испричао 2007. године да је он лично ножем пререзао гркљан Лајонел Крабу када је планирао да постави мину на један од два пратећа брода крстарице.
На праву истину о целој операцији, па можда и смрти Лајонела Краба, светска и британска јавност ће морати да сачекају бар до 2056 године, када би требало да се отворе архиве и реше ову мистерију за свагда.
Неколико речи о крстарици „Орџоникиџе”:
Изграђена је непосредно након Другог светског рата, када је главним потенцијалним противником постао Запад, па је главна брига совјетске ВМФ била обрана обале СССР од могућег десанта. Ипак се размишљало и о пројекцији поморске моћи на светским морима. У ту сврху совјети су планирали изградњу серије великих крстарица с добрим маритимним способностима, јаким наоружањем и великим акционим радијусом. Ту улогу би имале новоизграђене крстарице класе „Свердлов”. Планирана је изградња чак 30 бродова ове класе, али их је довршено само 14, док су 2 у изградњи разрезане још на навозима.
Код дизајна крстарица класе Свердлов значајан утицај је имала италијанска крстарица типа Цондоттиери (СССР је 1949. добио на име репарација једну под именом „Емануеле Филиберто Дуца д’Аоста” која је под новим именом „Керч“ служила све до крај 60-тих година).
Фото: Јутјуб принтскрин/Бритисх Патхé
У раздобљу 1951-55. у флоту је уврштено 14 крстарица класе Свердлов. Даљу изградњу обуставио је нови совјетски вођа Никита Хрушчов, са образложењем да су “крстарице добре за испаљивање почасних салви, али будућност припада ракетном оружју“. Како год било, класа Свердлов је остала у наоружању ратне морнарице СССР све до краја 80-тих година прошлог века.
Стандардни депласман износио је 13.600 тона, а масксимална брзина декларисана је на 32 чвора. Дебљина главног оклопног појаса износила је 100 мм, оклоп палубе 50 мм, командни торан 150 мм а топовске куле 175 мм. Главно наоружање чинило је 12 топова Б-38 калибра 52 мм у четири троцевне куле, а помоћно 12 аутоматских топова калибра 100 мм (у 6 двоцевних кула), такође ту су и 32 противавионских 37 мм и 10 торпедних цеви 533 мм.
Закључак:
Како било, цех овог шпијунског сканадала нико није платио губитком каријере. Држава је око Краба водила двоструку игру. Подгревала је и причу, како је побегао за СССР, и тиме свог хероја сврстала у издајнике, а уједно улагала ресурсе да би открила истину о његовом страдању.
