ДИНО ПРВИ ПУТ У БГ-у ПОСЛЕ РАТА: Хоћеш певати или пјевати?

Дворник је прве наступе у Београду после рата забележио 2001. године. Овим поводом дао је интервју за ТВ новости, у којем је говорио и о шкакљивим темам односа између Срба и Хрвата, који су и даље били врло затегнути после не толико давно окончаног рата.

О томе како је он доживљавао кризну ситуацију, и утицај међунационалних трвења на музичаре и свет уметности, прочитајте у обимном одломку из интервјуа:

Дино Дворник требало је да гостује у Београду пре шест месеци, међутим у главни град Југославије стигао је на уласку у нови миленијум. Уместо концерата у "Центру Сава", забављао је госте дискотеке Таш. Реклама није била помпезна, али његови пријатељи и обожаваоци знали су да ће се са Дином одлично забављати током две вечери. Ово гостовање уговорио је менаџер Адис Гојак руковођен више пријатељским него финансијским мотивима. Тако је са супругом Данијелом аутопутем "Братство и јединство" у Београд пристигао Дино тек да испита и провери расположење и услове за будућа гостовања. Дочекали су га у хотелу "Интерконтинентал", где је одмах с пута, уз хладно пиво, почео да прича.

Фото: Архива ТВ Новости

 

Некад смо зујали путем 442 до Београда...

- Било некад. Сада је пусто, све зарасло. Кад се сетим како су некад власници киоска и других продавница дуж пута одлично зарађивали, али биће то поново. Постоје готови фондови за развој аутопута, али уз услов да сви предају своје злочинце Хашком трибуналу. До тада ништа! Ко је згрешио мораће да одговара. Тек после тога моћићемо поново да "зујимо" између Загреба и Београда.

Шта су ти рекли цариници када су те видели?

- Дошао сам аутом са загребачком регистрацијом. Наравно, одмах су ме препознали и питали хоћу ли у Београду пјевати или певати. Одговорио сам - ни једно ни друго, ја ћу пивати!

Недавно је твој тата Борис Дворник доживео мождани удар. Како је сада?

- Боље му је. Верујем да ће све то пребродити, исто као и кад је имао инфаркт. Борис има 63 године, јак је и не предаје се.

Фото: Архива Новости

 

Твој долазак у Београд негативно је коментарисао Тони Монтано. Пребацио ти је што си се сликао у униформи Зенги.

- Било је то маскирно одело, никаква униформа. Нисам имао никакве ознаке, етикете, хрватску заставу или нешто слично. Истина је да сам отишао на ратиште, али у хуманитарну акцију. Однео сам кациге и прслуке да би то предали људима који су били задужени за извлачење рањеника. Дакле, нисам носио пушке, нисам носио оно што убија људе, него оно што помаже да се спасу животи. А кад сам се већ тамо затекао, обукли су ми то маскирно одело. Па нећу ваљда тамо где се пуца носити црвено-жуто одело како бих био што уочљивија мета.

Ратно време није те инспирисало да напишеш неку песму у том духу?

- Нисам снимао ни певао ратне песме. Можда је и то разлог што у Хрватској нисам подобан, нема ме претерано у државним медијима. О мени се само пише када се помиње гостовање у Београду. Када сам први пут најавио одлазак, на конференцију за штампу дошло је више новинара, него свих ових осам година када сам промовисао своју музику.

Ти си о својим пороцима отворено причао, ништа не скривајући. Где си обавио детоксикацију?

- Никад се нисам фолирао. Лечио сам се у једној кући, не у болници. Нисам хтео да будем на мети и пред очима оних који све то посматрају из болесне радозналости. Не подносим ни атмосферу, ни мирис болнице. Сада сам О.К., угојио сам се петнаест килограма, али то је већ заслуга и година. Имам 36.

У Београду, за Нову годину певали су Хари Мата Хари, Атомско склониште и ти. Можеш ли да кажеш ко од певача из Србије у исто време наступа у Загребу? Не чини ли ти се да овдашњи уметници не могу за Хрватску да добију ни визу?

- Није баш тако. Полако се то креће. Не видим разлог да не буде као пре. Ево, ја сам био на концерту Рамба Амадеуса у Загребу, и свирао сам трубу. Нисам знао да то умем. Недавно је била Неда Украден. Слушао сам је у једној емисији, када су се јављали слушаоци и провоцирали је. Одлично им је одговарала. Рекла је да се не обазире на мржњу, да она има свој филм и да се тиме руководи. Иначе, у таквм приликама, обично се јављају особе које су у рату некога изгубиле или су и саме страдале и патиле. Ја сам свестан да не могу да певам у Кини или Јужној Америци. Када бих певао на њиховим језицима, сигурно бих био богат. А мој простор је овај Балкан, где сви говоримо истим језиком. При том, неки ме хоће, а неки неће. Ево, у Хрватској нисам добио ни један позив да наступам за Нову годину. А када сам у Европи, наступам у клубовима где долазе и Срби и Муслимани и Хрвати. Тамо су сви исти, превазишли су национална трвења.

* Nportal.rs zbog vas daje novi život tekstovima iz bogate novinske arhive "Novosti", a ovaj članak je izašao u "TV Novostima", 2001. godine. *

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".