За време НАТО бомбардовања, када није било струје, седели смо уз светлост свеће. Моје кумче Данијел упитао ме је зашто жмурим када смо већ у мраку. Објаснила сам му да правим властити мрак, јер у њему станују најлепше боје. Свој свет видим у бојама, па њима исписујем и ову страницу свог живота.
Фото: Архива ТВ Новости
Боје иза затворених капака негују сва деца. Кда одрастемо неком чудесном гумицом избришемо сву ту раскош, јер се као одрасли стидимо шаренила. Али, баш зато нисам пристала да одрастем. Остала сам једним делом душе да и даље седим над реком у крошњи жалосне врме у мом парку. Јер како бих онда знала да је жуто боја руже. Ако неко пожели да ме заиста обрадује лако то може учинити поклонивши ми жуту ружу. Увек ме подсети на прву, папирну коју сам давно добила. Она је сећање на детињство, када сам с родитељима била у Чешкој. Много ми се свиђао један Лађа. Али, као што то обично у животу и љубави бива, ја сам се свиђала једном другом Лађи. Враћали смо се у домовину, у моје Ваљево, атај други Лађа дотрчао је сав задихан до наших кола и донео ми жуту ружу од креп папира, коју је у луна парку скинуо пушком. Прво је та ружа с нама путовала, ао онда становала са бројним успоменама у мојој соби.
Фото: Архива ТВ Новости
Не сећам се ни када, ни где је нестала. Ваљда се преселила у моју главу. Кад год пожелим да побегнем од нечег ружног и непријатног зажмурим и видим жуту папирну ружу и усред ње дав ока неког дечака, кога више ни у сну не бих препознала. Жуту ружу сам опет пронашла, на позорници. Играла сам Свилану у „Чаруги“, у Ваљеву. Умсето пиштоља у рукама сам носила ружу. На почетку жуту, затим црвену и на крају белу. Сама сам инсценирала детаљ да се убодем и „крварим“ од трна те руже.
Фото: Архива ТВ Новости
Обично људи причају како се личности и догађаји памте по детаљима, физиономијама и речима. Ја догађаје и људе памтим по бојама. Не знам откуда ми тај божји дар. Можда је ипак требало да будем сликар. Али, за ту уметност никада нисам била довољно талентована. Не волим да се петљам у оно што не умем добро да урадим. Можда је ипак подручје боја у мом свету глуме. Јер, и прва улога коју сам играла у аматерској представи „Лепотица и звер“ била је обојена. Била сам Даница, која од оца не тражи драгоцености као њене сестре, него тражи плави цвет, реткост која расте само на једном месту у свету. Одатле креће Даничино проклество.
Фото: Архива ТВ Новости
И све моје досадашње улоге су приче о бојама. У представи „Кратке и најкраће приче“, о играчици осуђеној на смрт, у рукама имам црвени цвет. Зато је та представа за мене црвена. Прво велико телевизијско искуство били су ми „Срећни људи“, обојени у бело. Као што је бела и устрепталост и она чистота са којом сам ушла у ту белину простора где смо снимали, у ту белу улогу самосвесне и отресите девојке Зазе, која мени приватно врло мало сличи.
Сада у „Породичном балагу“ уверена сам да је моја Дуда Пироћанка сасвим ватрено црвена (боја коју приватно облачим у ретким ситуацијама, само онда када сам јако самоуверена и испуњена самопоуздањем). Дуда је сва у покрету, у пози, стално супростављена, делује веома самоуврено и отресито, али и поред свих сигурности она је усамљена и неиспуњена особа. Све би хтела, све мисли да може, али некако тешко успева. Не знам какву јој је судбину намени писац до краја серије, али ја јој прижељкујем да дода мало бисерно белог свом покушају да нађе властити свет. Фото: Архива ТВ Новости
Ни у позоришту није другачије, боје су ми доминантније од линија и обливају све ликове.
У мом дому, у Ваљеву и даље доминира жуто. Има тамо још жутих ружа, осушених и окачених на зид. У Београду је мало другачије. Све је плаво-бело, јер и кроз прозор, када отворим очи прво видим небо. Волим плаво јер ме асоцира на апсолутни бескрај и дисање пуним плућима. Још ме држи навика из детињства да у глави претурам облаке и дајем им дефинисане линије. Тако на плавој позадини неба правим различите фигуре „премештам их“, доводим у контакт… Кући „намештам“ кров, крову димњак, а понекада „извлачим“ ликове чудних или мени драгих особа. Као што неко уме да „види“ ликове у шољици кафе. Само што су моји ликови бели, понекад сиви, а ретко оловни. Не волим средње сиво. И ништа средње. Или јаке, или бледе боје. Ваљда је предодређено да свој свет обележим својим бојама. Унутарњим, јер по мојој спољашњости, осим очију чије зеленило не могу да мењам, трудим се да све буде што мање упадљиво, што блаже и једноставније.
* Нпортал.рс због вас даје нови живот текстовима из богате новинске архиве "Новости", а овај чланак је изашао у "ТВ Новостима", 2000. године. *
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".
Прочитајте још
