Za vreme NATO bombardovanja, kada nije bilo struje, sedeli smo uz svetlost sveće. Moje kumče Danijel upitao me je zašto žmurim kada smo već u mraku. Objasnila sam mu da pravim vlastiti mrak, jer u njemu stanuju najlepše boje. Svoj svet vidim u bojama, pa njima ispisujem i ovu stranicu svog života.
Boje iza zatvorenih kapaka neguju sva deca. Kda odrastemo nekom čudesnom gumicom izbrišemo svu tu raskoš, jer se kao odrasli stidimo šarenila. Ali, baš zato nisam pristala da odrastem. Ostala sam jednim delom duše da i dalje sedim nad rekom u krošnji žalosne vrme u mom parku. Jer kako bih onda znala da je žuto boja ruže. Ako neko poželi da me zaista obraduje lako to može učiniti poklonivši mi žutu ružu. Uvek me podseti na prvu, papirnu koju sam davno dobila. Ona je sećanje na detinjstvo, kada sam s roditeljima bila u Češkoj. Mnogo mi se sviđao jedan Lađa. Ali, kao što to obično u životu i ljubavi biva, ja sam se sviđala jednom drugom Lađi. Vraćali smo se u domovinu, u moje Valjevo, ataj drugi Lađa dotrčao je sav zadihan do naših kola i doneo mi žutu ružu od krep papira, koju je u luna parku skinuo puškom. Prvo je ta ruža s nama putovala, ao onda stanovala sa brojnim uspomenama u mojoj sobi.
Ne sećam se ni kada, ni gde je nestala. Valjda se preselila u moju glavu. Kad god poželim da pobegnem od nečeg ružnog i neprijatnog zažmurim i vidim žutu papirnu ružu i usred nje dav oka nekog dečaka, koga više ni u snu ne bih prepoznala. Žutu ružu sam opet pronašla, na pozornici. Igrala sam Svilanu u „Čarugi“, u Valjevu. Umseto pištolja u rukama sam nosila ružu. Na početku žutu, zatim crvenu i na kraju belu. Sama sam inscenirala detalj da se ubodem i „krvarim“ od trna te ruže.
Obično ljudi pričaju kako se ličnosti i događaji pamte po detaljima, fizionomijama i rečima. Ja događaje i ljude pamtim po bojama. Ne znam otkuda mi taj božji dar. Možda je ipak trebalo da budem slikar. Ali, za tu umetnost nikada nisam bila dovoljno talentovana. Ne volim da se petljam u ono što ne umem dobro da uradim. Možda je ipak područje boja u mom svetu glume. Jer, i prva uloga koju sam igrala u amaterskoj predstavi „Lepotica i zver“ bila je obojena. Bila sam Danica, koja od oca ne traži dragocenosti kao njene sestre, nego traži plavi cvet, retkost koja raste samo na jednom mestu u svetu. Odatle kreće Daničino proklestvo.
I sve moje dosadašnje uloge su priče o bojama. U predstavi „Kratke i najkraće priče“, o igračici osuđenoj na smrt, u rukama imam crveni cvet. Zato je ta predstava za mene crvena. Prvo veliko televizijsko iskustvo bili su mi „Srećni ljudi“, obojeni u belo. Kao što je bela i ustreptalost i ona čistota sa kojom sam ušla u tu belinu prostora gde smo snimali, u tu belu ulogu samosvesne i otresite devojke Zaze, koja meni privatno vrlo malo sliči.
Sada u „Porodičnom balagu“ uverena sam da je moja Duda Piroćanka sasvim vatreno crvena (boja koju privatno oblačim u retkim situacijama, samo onda kada sam jako samouverena i ispunjena samopouzdanjem). Duda je sva u pokretu, u pozi, stalno suprostavljena, deluje veoma samouvreno i otresito, ali i pored svih sigurnosti ona je usamljena i neispunjena osoba. Sve bi htela, sve misli da može, ali nekako teško uspeva. Ne znam kakvu joj je sudbinu nameni pisac do kraja serije, ali ja joj priželjkujem da doda malo biserno belog svom pokušaju da nađe vlastiti svet.
Ni u pozorištu nije drugačije, boje su mi dominantnije od linija i oblivaju sve likove.
U mom domu, u Valjevu i dalje dominira žuto. Ima tamo još žutih ruža, osušenih i okačenih na zid. U Beogradu je malo drugačije. Sve je plavo-belo, jer i kroz prozor, kada otvorim oči prvo vidim nebo. Volim plavo jer me asocira na apsolutni beskraj i disanje punim plućima. Još me drži navika iz detinjstva da u glavi preturam oblake i dajem im definisane linije. Tako na plavoj pozadini neba pravim različite figure „premeštam ih“, dovodim u kontakt… Kući „nameštam“ krov, krovu dimnjak, a ponekada „izvlačim“ likove čudnih ili meni dragih osoba. Kao što neko ume da „vidi“ likove u šoljici kafe. Samo što su moji likovi beli, ponekad sivi, a retko olovni. Ne volim srednje sivo. I ništa srednje. Ili jake, ili blede boje. Valjda je predodređeno da svoj svet obeležim svojim bojama. Unutarnjim, jer po mojoj spoljašnjosti, osim očiju čije zelenilo ne mogu da menjam, trudim se da sve bude što manje upadljivo, što blaže i jednostavnije.
* Nportal.rs zbog vas daje novi život tekstovima iz bogate novinske arhive "Novosti", a ovaj članak je izašao u "TV Novostima", 2000. godine. *
Za još vesti zapratite nas na našoj zvaničnoj Fejsbuk stranici - budimo "na ti".
Nova dimenzija novosti, vaš "Nportal.rs".