Пребег је сада дао интервју српском новинару Миодрагу Зарковићу који извештава са прве линије фронта у Донбасу.
- Никад нисам био припадник Азова и никада не бих био јер су изразито нацистичке идеолошке оријентације. Бежао сам од таквих људи и у Хрватској - рекао је Пребег на почетку разговора.
Пребег је рекао и да није ухапшен у Азовстаљу, како се веровало у почетку.
- Ја сам припадник Оружаних снага Украјине. Ступио сам у службу 25. маја 2020. године. Упознао сам жену у Украјини, ниједном нисам упознао неку попут ње, хтео сам да останем, а било ми је потребно држављанство. На предлог неких људи ступио сам у војску јер ми је речено да после три године могу добити држављанство. Раније сам служио у Оружаним снагама Републике Хрватске - наводи Пребег.
Тврди да током службе није долазио у директан сукоб са проруским снагама у Донбасу.
Прочитајте још
- Рекли су тада да је рат стациониран и да се све фактички одвија у рововима. Ја сам поверовао. Током прве ротације уопште није било дејстава. Одмах је потписан прекид ватре обострани. Лети смо копали и косили. Зими смо цепали дрва и чистили снег - каже Пребег.
Додаје да се све променило крајем фебруара.
- Већ 24. фебруара у пет по подне нисмо могли да задржимо положаје и повукли смо се. Бежали смо да сачувамо главу, не знам колико сам пута до краја марта бежао и молио Бога да ме не убије нешто. Гранате су падале и на три метра. Седео сам једном испод великог ровокопача и "град" је пао на неколико метара од нас - рекао је Хрват.
Фото: принтскрин Фејсбук/Vjekoslav Prebeg/Профимедиа/Википедија
Пребег је нагласио да није стекао утисак да је украјинска војска добро опремљена и да може да се носи са руским снагама.
- Ја то нисам видео. Не знам како је у остатку Украјине. Од 1. марта нисмо имали интернет, мало смо слушали радио и чекали шта нам кажу заповедници, који су доносили неке информације. Свака три дана је ишла група из сваког вода и добили бисмо храну и воду - рекао је Пребег.
Наређење за повлачење је стигло 11. априла. Укрцали су се на камионе, међутим, почело је дејство руске артиљерије, план за организовано повлачење је тако осујећен, а свако је потом био принуђен да се сналази како зна и уме. Команда их је, према његовим речима, оставила на цедилу.
- Мој вод је имао десетак људи и увече смо се вратили у наше склониште. Покупили смо храну и наоружање. Кренули смо ка Запорожју. Заповедника сат није није било. Данима нисмо јели. Људи су чупали неке траве и јели, па сам и ја. На крају је остало нас 17. Наш пут је трајао 12 дана. Говоре да смо прешли око 250 километара. Падао је и снег на неколико сати. Ухваћени смо 23. априла око 5 ујутру. Били смо гладни и постали неопрезни. Заповедник је рекао да спустимо оружје и да се предамо - присећа се Пребег.
- Морам похвалити посаду. Заиста су били професионалци. Окружили су нас. Рекли су да испузимо из шумарка. Нису дирали верска обележја и венчане прстенове. Везали су нам руке и прекрили очи. Њихови официри су нас испитивали, ништа није било брутално, нахранили су нас, а мене су као странца одвели пред једног генерала. Дао ми је чисти доњи веш и рекао да ме не дирају. Добио сам четири различита менија. Немам речи како су се професионално понели војници. Онда су нас одвели у другу касарну где су били старији људи, нису војници, вероватно су људи из тог места. Према нама су се односили више него људски. Кад им је погинуо заповедник, то им је неки обичај, добили смо чак и ми слаткише - рекао је Пребег.
Тврди да се његов поглед на рат променио њиховим делима.
- Себи су отклонили 17 непријатеља боље него да су пуцали мецима. Од нас 17 не верујем да ће ико поново узети оружје у руке - рекао је Пребег.
Наводи да у његовој јединици није било још људи са наших простора.
- Нисам срео никога од Срба, Бошњака, Хрвата, Словенаца... Чуо сам да је било Хрвата у Азову. У мом батаљону је било пет Британаца и један Американац који је одмах дезертирао - рекао је Пребег.
Пребегова судбина је и даље неизвесна с обзиром на то да се се води као најамник пред руским законима јер нема држављанство Украјине.
- Такође ми је речено јер сам на уговору са Оружаним снагама Украјине да се то на мене не односи. Не знам... Бојим се за своју судбину. Спреман сам на најгоре, али надам се најбољем - каже Пребег.
(Информер)
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".
