ПРЕЖА - ВЕЛИКИ ГЛУМАЦ МАЛИХ УЛОГА: Шамари диви светског филма, избегавање смрти у "Отписанима" и сусрети са Де Ниром, Делоном и Орсоном Велсом

Датум рођења: 20.8.1933 – 4.4.1998.

Место рођења: Београд

Велики број улога у филмовима као што су: „Добровољци“, „Бал на води“, „Живети као сав нормалан свет“, „Прогон, „Вариола Вера“, „Мој тата на неодређенео време“, „Степенице за небо“, Балкан експрес“, „Ерогена зона“, „Сезона мира у Паризу“, „Сок од шљива“ говоре у сталној присутности Предрага Милинковића у домаћем филму.

Јер ја само себи припадам, а мој рад свима

Глумац Предраг Прежа Милинковић био је највећи епизодиста југословенске кинематографије. Глумио је батлере, полицајце, стражаре, коњушаре, агенте, болничаре, поштаре… Оживео је хиљаду ликова у 40 година дугој каријери, 140 ТВ драма, 25 музичко-забавних емисија и три позоршне представе.

- Нисам се ја определио да будем епизодиста, редитељи су ми одлучили судбину. За мене нико није писао улоге, увек сам играо оно што су редитељи тражили – рекао је у једном интервјуу.

Током више од четири деценије глумачке каријере остварио је више од 200 улога у домаћим и страним филмовима. Кажу да је то светски рекорд!

За разлику од наших редитеља који су ваљда веровали да је његов лик одвећ маркантан да би се гледаоцима сервирао у већим дозама, обезвређујући га и често третирајући као статисту са задатком, преко границе Милинковић је ипак добио и неколико главних улога. Био је тако партнер Ентонија Кевина, Алена Делона, Орсоан Велса, Ђине Лоброђиде, Монике Вити…

- Прве знакове славе осетио сам док сам снимао „Отписане“. Требало је да ме убију на средини серије, али сам се толико загрејао за ту улогу да сам узео слободан дан баш када је требало да се снима та сцена. Редитељ Александар Ђорђевић је тада одлочио да ме као маскоту сачува до краја серије, па сам остао једини живи агент специјалне полиције – говорио је.

Био је амерички капетан Флечер у „Осцеоли“, кореограф и играч фламенка у „Гоји“, латиноамерички полицајац у „Горком воћу“, Индијанац у „Белим вуковима“, батлер у "Срећним људима“, заставник ЈНА у филму „Јанез“ Живојина Павловића, чију премијеру није ни дочекао.

А све је почело готово случајно, када је као апсолвент романистике на београдском Филолошком факултету 1956. године, у намери да поправи стање студентског буџета, улетео у француско – југословенску копродукцију „Латур, чувај се“. Убрзо је схватио да се глумачки посао много теже оставља него што се налази. Улоге никада није одбијао, те је тиме и објашњавао чињеницу да их је прикупио у тако импозантном броју. Говорио је „Филм без мене може, али ја без њега не могу. Могао сам филму да пружим и много више, али то од мене нико није тражио".

Човек кога не препознају по имену већ по лицу

„Ено га онај глумац из Београда!“ говорили су приликом његовог боравка у Сарајеву за време филмског фестивала. Знак распознавања био је свуда исти, погледају га и кажу „Ено га онај“, не памтећи његово име него упечатљиво карактерно лице негативца и губитника. Био је окорели негативац на екрану али изузетно пријатна и шармантна особа по речима оних који су имали срећу да га познају. ( Тв Новости, 15. 04. 1998.)

Прежа је био мајстор минијатура, испијене фаце на којој доминира орловски нос поприличне величине којег није желео да се лиши ни поред савета свог боксерског тренера из младости како му не би уништио карактерни изграз негативца или губитника.

Док су му домаћи редитељи додељивали епизоде, источнонемачки редитељи су га претворили у звезду.

- У „Хероину“ сам играо главну улогу, неког нашег протуву, дилера дрогом, а затим капетана у „Осцеоли“ Посебно се сећам лика бруталног инспектора у некој забити Латинске Америке. Партнерка у француском филму „Горко воће“, који је 1966. проглашен у својој земљи за достигнуће године, била ми је Емануела Рива, прослављена у класици „Хирошимо, љубави моја“.

Прежа је тада „малтретирајући“ Емануелу схватио како француски редитељи снимају еротске сцене.

- Било је нечег суптилног у кадру када јој лупам шамаре и терам је да се скида. Наши редитељи у сценама у којима доминира голотиња поступају управо као лик кога сам играо.

При сусрету са Де Ниром у Москви Прежа га је подсетио на његово путовање по Србији, боравак у Нишу, када је Роберт остао без цента, а два момка у Нишу му тутнула 20 долара у џеп како би некако стигао до Скопља. А затим разгаљен Де Ниру поклонио паклицу „класика“ да га подсети на екскурзију по „јужној прузи“. (Политика, 10.10. 1997.)

Симпатични негативац

У својој дугој глумачкој каријери Предраг Милинковић најчешће је играо негативце.

- Много је захвалније играти негативне јунаке. Таква улога, ако је добро одиграна, скреће пажњу. Негативци увек остају као једна лепа минијатура у сећању публике - говорио је Прежа.

Да би се разумела Предрагова тврдња треба се само сетити незаборавног лика Гојка, полицијског агента у серији „Отписани“, који је своима остао у сећању као сваршен негативац.

Интересантно је да овај „вечити епизодиста“ никада није добио ниједну награду за свој рад.

- Глумац не треба да размишља о наградама, већ да ради свој посао. Чињеница је да мој рад није одговарајуће вреднован, али глумац увек много више улаже и даје него што му се враћа или што добија заузврат. Највеће признање за мене је признање публике.

- Када бих се поново родио опет бих изабрао професију глумца, зато што је то динамичан и занимљив посао. Мислим да пре свега треба волети оно што радите, волети душом, а ја свој посао тако доживљавам – рекао је једном приликом Прежа Милинковић. (Експрес, 13. 7. 1995.)

За собом је оставио и неколико документарних филмова које је снимао, онако за своју душу и књигу „Сусрети“, у којој је писао о другима, јер други нису хтели да пишу о њему или бар нису довољно писали.

Стигао је Прежа и до Роберта де Нира да му понуди свој сценарио, невероватну причу о шоферу Ал Капонеа, пореклом из ових крајева, али депешу из Њујорка није дочекао.

Умро је изненада у Београду, у 65. години живота.