Водитељ је прво изнео своје утиске током ријалитија ''Задруга 5''. 

Завршила се пета сезона "Задруге". Колико је било напорно одрадити један од најдраматичнијих крајева у неком ријалитију?

- Стигао ме је умор, а шок и емоције који су обележили ову сезону не престају. У овој "Задрузи" се десило оно што није никада, чуо сам приче које у животу нисам чуо и не може човек то лако да свари. Треба времена да се десе нове приче, можда и блаже, али да се забораве ове у петој сезони. Катастрофа!

Како се осећате након целе ноћи проведене са задругарима? Заспите ли лако?

- Обично бих све заборавио кад дођем кући, али одаћу вам тајну да сада није било тако. Дођем кући, средим се, а онда вртим шта сам те ноћи са њима преживео. Легнем, а по глави ми се мота ко је на кога насрнуо, ова преварила мужа јавно, има секс на 20 метара од њега... Све ми се помеша. Али захваљујући тим људима схватио сам колико је мој живот чист и колико праведно живим.

Кад изађете оданде, шта је лепота живота?

- Успео сам да се издигнем изнад свега што сам преживео у детињству и младости, да не патетишем. Данас нити патим, нити жалим себе. Говорим себи да идем даље. Уживам да слушам приче својих пријатеља о њиховој деци, породицама. То ме испуњава, јер су нормалне приче, за разлику ових у ријалитијима. Ја све то тренутно немам, па уживам у туђим искуствима.

Његова жеља је била да се жени, али...

Има ли шансе да и ви заснујете породицу?

- Често кажем да је касно, али... никад није касно. Ко зна... Ја бих волео, али се није десило. Ипак, средио сам неке ствари које су биле препрека, довео сам свој живот до савршенства, како би рекла Миљана Кулић. Можда је дошло на ред. Док сам правио планове, бог се смејао - хтео сам да се женим у средњој школи, мама ми није дала.

Како вам је мама након дугог лечења сломљене ноге?

- Након тог прелома покренуло се све лоше око ње. Након силних операција унутрашњих органа пала је у тешку депресију. Изгубила је вољу за животом. Ја сам је до сада увек враћао лепим речима, али сада баш иде тешко. Она има 77 година и само размишља шта је проживела. Терапије не помажу, само је успавају, али не дају вољу за животом. Каже: "Не желим вољу. Само желим да умрем." Али има и добре тренутке и недавно ми је рекла да јој је жао што не можемо да уживамо сада када сам толико лепог створио, а она не може да буде део тога. Да не размишљамо о рачунима, хоћемо ли куповати на рате, да ли ће нам искључити струју... Не може ни да живи са мном у Београду. Вратила се у Сремску Митровицу, међу комшије које воли. Бринем се о њој, али није поред мене. Чујемо се десет пута на дан. 

Јесте ли купили стан?

- Купио сам кућу у Земуну, све сам реновирао. Уживам у башти, дворишту, имам четири пса... Све сам средио како волим.

Велика животна бол Милана Милошевића је та што његов брат Зоран болује од церебалне парализе. 

Како је ваш брат Зоран, од детињства оболео од церебралне парализе и који је у дому у Старој Моравици?

- Е, то је једино што ме мучи. Мама и ја нисмо могли да га обилазимо током ковида, само смо се распитивали телефоном. Сада можемо да одемо, па ћу пробати да је некако пребацим аутом пошто не може да хода. Говори ми да је одведем да га још једном види док је жива. Зоран је добро. Он је као дете, тако нам се и радује: "Дошла мама, дошао бата"... Сви га хвале, а он и даље пита за људе из комшилука. Сећа их се, мада су давно помрли. Али он и не зна шта је то смрт.

(Лена/Љиљана Јорговановић)

БОНУС ГАЛЕРИЈА: Бошко Јаковљевић - ретроспектива каријере

 

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".