ПОСЛЕДЊИ ИНТЕРВЈУ: Како је Бранко Цвејић говорио о животу

Том приликом Бранко је дао интервју за “ТВ новости”, иако није волео то да ради, а ево шта је открио тада.

- Пре више од педесет година први пут срео сам се са Павићем баш овде где сад седимо. Написао је роман "Вишња на Ташмајдану" када сам завршавао гимназију и био у позоришту "Дадов". Драматизовали смо његов роман, који је био популаран међу младима, и направили представу коју смо играли у "Дадову". После тога се наместило да се чак "Авала филм" заинтересовала и био је снимњен филм који је приказан у лето 1968. Сада се понекад појави на телевизији па ми је занимљиво да видим какав сам био пре пола века. Као да гледам свог сина, али сад већ могу и унуке да видим – причао је уз осмех Бранко Цвејић.

Играли сте и у другим серијама Синише Павића, као што су "Бољи живот", "Породично благо", "Стижу долари", "Бела лађа"... Шта вам са ове дистанце значи сарања са њим?

- Синиша је доста писао и сигурно је најплоднији наш писац за телевизију. Потрефило се да сам играо доста код њега у разним серијама. Морам да кажем са великим задовољством. Веома ми је лежало то што он изванредно напише дијалоге и што увек има сјајан заплет.

Фото: В. Данилов

Трудио сам се увек да му вратим то што је дивно написао и одиграм све како треба. Почео сам код њега као тинејџер, а завршио као деда у "Јунацима нашег доба". Могло би се рећи да сам направио пун круг. Много сам волео "Породично благо", коју смо снимали пре више од двадесет година. Листер је вероватно најпозитивнија улога коју сам играо код Павића. Има улога које вам памте, по којима сте препознатљиви. То се види на разним местима, рецимо на пијаци. Често идем на Каленић, и тачно знам да ли је серија успела када почну да ме испитују. Из "Породичног блага" је и данас остало питање да ли је у душеку било пара или није.

Павић увек скицира наше друштво и показује нам какви смо заправо. Које поруке сте открили у његовим сликама?

- Дивно је када неке тешке теме кажете на духовит начин, као што Павић и ради у својим текстовима. Сигуран сам да "Јунаци нашег доба" нису само хумористичка серија. Ниједна његова серија није. Увек ми се чини да је он сјајно погађао наше нарави. Никад није сувише замрачио причу, већ је осветло дивне карактере нашег народа... Који су често веома ружни. Шта год да сам играо, хтео сам да лик буде симпатичан, да га публика воли.

То није било лако, али Павић тако напише. Скоро сви његови јунаци које сам тумачио били су симпатични полукриминалци са нешег поднебља. Био сам веома радознао у свему шта сам радио, и као глумац и касније. Занима ме да истражим ко смо и шта смо ми. Синиша је увек сјајно истраживао, и могу само да му се захвалим за оно што је написао. Често помислим да је нешто писао за мене. Вероватно није, али се наместило.

Својевремено вам је серија "Грлом у јагоде" донела огромну славу. Да ли телевизија и даље има такву моћ?

- Има огромну моћ. Сада има много серија, не знам да ли људи могу све да прате. Некада је био један канал, други програм телевизије почели смо серијом коју помињете. Све је било другачије и у оно време није одмах било реприза. Тек после пет година поново су емитовали "Грлом у јагоде". Најинтересантније ми је било да нешто гледам заједно са публиком. Телевизију гледате код куће, сами или са најближима. А занимљиво ми је да видим перцепцију људи када их је више, када је филм, рецимо. Пре неколико година организовали су пројекцију филма "Јагоде у грлу" и разговор о њему. Мислио сам да ће доћи само маторци и да се младима то неће допасти, али није тако. И после свих ових година увек су нешто ново налазили у томе.

Фото: Танјуг/Димитријевић Голл

Шта налазите као посебно значајно на вашем уметничком путу?

- Увек када се сетим нечега, ако је нешто било успешно, сећам се само лепих ствари. Ако је неуспешно, онда ми је све било тешко. Мислим да сам са великим задовољством лако прошао кроз сва та снимања, кроз све те серије. Никад нисам могао да разумем када кажу да су глума на филму и глума у позоришту потпуно различите. Није тачно - глума је глума. Ако си ти истинит, ако је то истинито, отприлике си погодио. Мислим да сам све радио на интуицију. Једина стварна разлика у позоришту је што одмах знате да ли нешто функционише или не. Изађете на сцену, и ту је сто, двеста, петсто људи, и одмах видите. На филму и серији је мало другачије јер вас неко други измонтира, али већ и на самом снимању се види да ли је то добро или није.

Шта вам даје глума и да ли нешто одузима?

- Мени даје велико задовољоство. Био је један период у коме својом одлуком нисам ништа играо - када сам био управник Југословенског драмског позоришта. Снимао сам, додуше, али нисам хтео да играм у позоришту, мада је било глумаца-управника који су то успевали. Једанпут сам покушао нешто да играм у другом позоришту, и то је било страшно. Нон стоп сам био на телефону, па сам прекидао пробу јер ме јуре... Морате да будете опуштени, концентрисани само на то што радите. Баш у овој серији "Јунаци нашег доба" био сам слободан да размишљам само о томе. Нисам имао у исто време два снимања, што се глумцима често дешава, или трче са пробе на снимање и обрнуто. А онда како се наместило, имам троје унучади, према томе било ми је лако да глумим деду.

Фото: Милена Анђела

Ипак, врло лако се пребацујете из лика у лик. Одакле сва та искуства глумцу да буде другачији?

- Све је то из живота. Вероватно се сетим како би неко то урадио другачије. Уствари, како је прошао живот, чини ми се да сам у свему што сам радио играо себе у датим улогама, чак и када сам тумачио женске улоге. Једно време сам у "Дунду Мароју" глумио Петруњелу, главну женску ролу, са великим задовољством. Наравно да је изазов играти женску улогу, али то је дивно. Била је то једна врло духовита представа ЈДП, био сам млад, наравно, и могао сам лако да играм девојчицу. Када смо гостовали у Дубровнику добио сам критику њиховог врло значајног критичара да сам најженственија Петруњела која се последњих година појавила.

Играли сте, дакле, и супротан пол, а шта никад не бисте умели?

- Не бих умео да будем професор. Не знам шта бих говорио студентима. Прво бих им рекао "немојте да се бавите овим послом, грозан је". У сваком случају имате пуно разочарења. Али не бих умео да им објасним како да глуме. Разне моје колеге били су бољи професори него глумци. Изванредни професори, чији студенти су са академија излазили сјајни.

Који циљ још нисте остварили, а жарко желите?

- Никада нисам тако размишљао. Нисам био од глумаца који кажу "јао, када бих играо Хамлета", јер нисам имао такве жеље. Занимало ме је свашта, наравно, али сам остварио све што сам желео. Рецимо да сам стигао тамо где сам намеравао. Задовољан сам свиме што сам урадио у животу. Било је тренутака када мислим да сам неку улогу могао боље, али то прође. Не може човек стално да ради како треба.

Фото: Танјуг/Драган Kујунџић

У чему је кључ ваше среће?

- Откуд знате да сам ја срећан? Кад прођем поред нове зграде ЈДП, врло сам поносан. Знам да сам нешто мало уградио у то. То је исто срећа, јер могао сам да не будем управник позоришта када се изнова правило. Моја је срећа да сам у одређеним тренуцима био на правом месту. Већ после друге године ушао сам у ЈДП међу најсјајније глумце те старе генерације. Није срећа само што играте са њима него што седите са њима, гледате их и слушате. Био је то други део мог школовања, и то можда значајнији. Наша генерација, те такозване Бојанове бебе, дружила се са Виктором Старчићем, Миланом Ајвазом, Маријом Црнобори, Љиљаном Крстић... И наравно је да је срећа када вас приме равноправно. То ме је мало и чудило.

Шта живот чини вредним?

- Делује као општа ствар, али чињеница је да сам изузетно поносан на своју децу, што је наравно највише заслуга моје жене, али помало је и моја. Поносан сам на унуке које гледам како расту. Имам двоје сјајне деце, и драго ми је што гурају то што су смислили да ураде. И драго ми је да се не баве мојим послом. Немам ништа против тога да деца глумаца буду глумци, то је и логично, јер о томе слушају. Мој отац је био оперски певач, то није исто, али сам одмалена живео у Народном позоришту. Недавно сам тамо ускочио у неку улогу. Схватио сам да ми је отац у Народном позоришту певао 50 година и да сам дочекао да и ја играм на тој сцени. Нисам певао, наравно, да не покварим утисак.

БОНУС ГАЛЕРИЈА: Предраг Ејдус - ретроспектива каријере

 

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".