ВОЛЕО ЈЕ ЉУДЕ СА СВИМ ЊИХОВИМ МАНАМА: Огласио се син Бранка Цвејића први пут након очеве смрти

Глумац Бранко Цвејић сахрањен је данас на Новом гробљу у Београду, а на његовом испраћају присусутвовало је више од 200 људи. Сада се тим поводом огласио и Бранков син, Жарко Цвејић.

- Његовим професионалним успесима и квалитетима, улогама у филмовима и серијама, култним представама...о томе има много позванијих од мене да говоре. Многи од вас су већ говорили и писали у медијима веома лепо и речито, а биће још прилике за то на јесен. Не бих много говорио о његовом очинству, јер он, руку на срце није био најприсутнији отац на свету какве виђамо по јефтиним америчким серијама. А разлог томе била је његова страствена оданост позоришту и глуми, као и вера да се уметношћу може бар донекле поправљати средина у којој је живео и кретао се. А та је средина била много шира од данашњег Београда и Србије. Иза те оданости послу крила се и то не нарочито дубоко, а то зању сви који су радили са њим, крила се оданост људима са којима је радио. Није правио разлику између премијере, било које репризе у позоришту, гостовања било где у земљи и инострантсву, пробе, снимања, макар и студентског филма, интервјуа, говора на јавним скуповима, срећним и тужним - рекао је Жарко, па додао:

- То су биле врлине које су га красиле и као оца, мужа, деду и као глумца, управника и културног радника. Волео је људе са свим нашим манама. Умео је да саслуша и утеши. И данас живо памтим како ме је тешио и плакао са мном августа 1988. године када нам је умро деда, Веснин отац, а његов таст. То је био мој први сусрет са смрћу који ми је он умногоме олакшао. Умео је да понуди конструктивни савет, без притиска да се тај савет усвоји. И нарочито без осуде ако се не усвоји. Умео је добро да се зеза и са великанима и са пијачним продавцима. И са Дејаном Мијачем и са Гилетом из Гроцке и са мудрацима и са својим унуцима.Волео је живот до псоледњег дана и проналазио му смисао чак и у оваквој земљи, у ратној беди деведесетих, када је ЈДП у великој мери захваљујући њему било можда најсветлија тачка ове земље - додао је Цвејић.

- И када је изгорело то позориште па га је он, заједно с другим, вредним људима од којих су неки данас овде, обновио. И у за сада не ратној беди данашње Србије у којој се с толико успеха вратио глуми. Остаје жал што је тај повратак прекинут, а могао је да потраје барем још коју годину. Био је чврст ослонац, стена у мору за коју си могао да се ухватиш када таласи постану превисоки. Сада га више нема и већ нам горко недостаје. Ипак, ово медијско доба остају нам барем његови филмови, серије, снимци позоришних представа у којима је играо, наши породични снимци, али и велелепна зграда у улици Краља Милана 50 и све што се у њој ради. Он је отишао, али остају његова дела и наша сећања на њега. И то нека нам буде некаква утеха. Слава му - закључио је син покојног Бранка Цвејића, Жарко Цвејић.