VOLEO JE LJUDE SA SVIM NJIHOVIM MANAMA: Oglasio se sin Branka Cvejića prvi put nakon očeve smrti

Glumac Branko Cvejić sahranjen je danas na Novom groblju u Beogradu, a na njegovom ispraćaju prisusutvovalo je više od 200 ljudi. Sada se tim povodom oglasio i Brankov sin, Žarko Cvejić.

- NJegovim profesionalnim uspesima i kvalitetima, ulogama u filmovima i serijama, kultnim predstavama...o tome ima mnogo pozvanijih od mene da govore. Mnogi od vas su već govorili i pisali u medijima veoma lepo i rečito, a biće još prilike za to na jesen. Ne bih mnogo govorio o njegovom očinstvu, jer on, ruku na srce nije bio najprisutniji otac na svetu kakve viđamo po jeftinim američkim serijama. A razlog tome bila je njegova strastvena odanost pozorištu i glumi, kao i vera da se umetnošću može bar donekle popravljati sredina u kojoj je živeo i kretao se. A ta je sredina bila mnogo šira od današnjeg Beograda i Srbije. Iza te odanosti poslu krila se i to ne naročito duboko, a to zanju svi koji su radili sa njim, krila se odanost ljudima sa kojima je radio. Nije pravio razliku između premijere, bilo koje reprize u pozorištu, gostovanja bilo gde u zemlji i inostrantsvu, probe, snimanja, makar i studentskog filma, intervjua, govora na javnim skupovima, srećnim i tužnim - rekao je Žarko, pa dodao:

- To su bile vrline koje su ga krasile i kao oca, muža, dedu i kao glumca, upravnika i kulturnog radnika. Voleo je ljude sa svim našim manama. Umeo je da sasluša i uteši. I danas živo pamtim kako me je tešio i plakao sa mnom avgusta 1988. godine kada nam je umro deda, Vesnin otac, a njegov tast. To je bio moj prvi susret sa smrću koji mi je on umnogome olakšao. Umeo je da ponudi konstruktivni savet, bez pritiska da se taj savet usvoji. I naročito bez osude ako se ne usvoji. Umeo je dobro da se zeza i sa velikanima i sa pijačnim prodavcima. I sa Dejanom Mijačem i sa Giletom iz Grocke i sa mudracima i sa svojim unucima.Voleo je život do psolednjeg dana i pronalazio mu smisao čak i u ovakvoj zemlji, u ratnoj bedi devedesetih, kada je JDP u velikoj meri zahvaljujući njemu bilo možda najsvetlija tačka ove zemlje - dodao je Cvejić.

- I kada je izgorelo to pozorište pa ga je on, zajedno s drugim, vrednim ljudima od kojih su neki danas ovde, obnovio. I u za sada ne ratnoj bedi današnje Srbije u kojoj se s toliko uspeha vratio glumi. Ostaje žal što je taj povratak prekinut, a mogao je da potraje barem još koju godinu. Bio je čvrst oslonac, stena u moru za koju si mogao da se uhvatiš kada talasi postanu previsoki. Sada ga više nema i već nam gorko nedostaje. Ipak, ovo medijsko doba ostaju nam barem njegovi filmovi, serije, snimci pozorišnih predstava u kojima je igrao, naši porodični snimci, ali i velelepna zgrada u ulici Kralja Milana 50 i sve što se u njoj radi. On je otišao, ali ostaju njegova dela i naša sećanja na njega. I to neka nam bude nekakva uteha. Slava mu - zaključio je sin pokojnog Branka Cvejića, Žarko Cvejić.