ИПЧЕ О СУСРЕТУ СА ШАБАНОМ: Као да нисам знао да говорим

Нажалост, свој музички и животни пут Ипче је прерано завршио, када је трагично избубио живот пре 28 година, 30. јула далеке 1994. у саобраћајној несрећи на Ибарској магистрали.

Тим поводом, Нпортал је решио да приреди Ипче Ахмедовски серијал текстова и ода почаст покојном великану народне музике.

Ипче је у смрт отишао на врхунцу своје славе, а последњи албум, "Циганске душе" објавио је 1993. године. Његов пут од "Јашаревог брата" до истинске народњачке звезде није био лак. Занимљиво је да његов први албум, "Била си девојчица година мојих" из 1986. није забележио велики успех, мада га зналци народне музике сматрају и најбољим, будући да су на њему забележени истински бисери потпут нумера "Еј ноћи сестро моја" и  "Стари другар, глава луда"... Ипак, на прави успех морао је да чека до 1990. и другог албума.

Фото: Архива ТВ Новости

О снимању првенца Ипче је за "Сабор" говорио баш на годину своје погибије. О томе како је изгледало снимање плоче, али и дружење са краљем народне музике, Шабаном Шаулићем, братом Јашарем и композитором Радетом Вучковићем, прочитајте у тексту који преносимо у целости:

Годинама се Ипче Ахмедовски дивио брату Јашару. Свиђало му се како он пева, уживао је у његовој слави и прижељкивао да једног дана живи узбудљиво као он. Није му требало много да утврди да је и сам рођени певач! Ништа лакше него да дође до прилике у којој би показао своје умеће и кренуо путем славе. Уз старију браћу, Јашара који је био звезда и Муфита, који је у Прилепу имао кафану, признаје и сам, то није био никакав проблем. Био је голобради момчић када је запевао у Муритовом локалу. Од одличног конобара, вртоглавом брзином је напредовао у певача! Али, пошто му замену није било лако наћи, није било друге него да својски прионе на оба посла. Певао је и конобарисао, а снимање плоче је било само питање времена.

Једног дана, Муфитова кафана је остала без своје главне звезде. Попут добре виле, појавио се Јашар, узео брата за руку и довео га у Београд. Право код сјајног пријатеља Радета Вучковића. Овај је клинца стручно ошацовао и после само неколико дана, дао "зелено светло". Припреме за снимање су могле да почну.

Фото: Репринт Сабор

- Почеле су врло узбудљиво. У најкраћем року, промовисан сам у шефа Радетове кухиње. Како сване, а ја трк по продавницама, по пијацама, у набавке. Кад дођем навалим на спремање ручкова! Кад Јашар, Шабан и Раде навале на клопу... Појели смо за тих месец дана тону хране и попили цео шлепер пића. "Убијали" смо се од једног и другог. А, да, у паузама сам припремао песме - сећа се Ипче тих веселих дана.

Силно су се Ипчету допале песмице које му је Раде скројио. Просто се заљубио у њих и свим срцем се надао да ће и код публике изазвати сличне ефекте. Томица Милић је урадио аранжмане. Коначно је дошао и свечани дан уласка у студио, а Ипчета је обузела страховита, готово неподношљива трема. Неколико пута пре тога је улазио у студио, тек да омирише атмосферу. Сваки пут је остајао што без текста, што без гласа. Тако је било и тог судбоностног дана. 

- Јој, кад сам у студију угледао Шабана... Ма, као да никад нисам знао да говорим, а камоли да певам. Као да ме је Шабан шчепао за грло! Једва сам успео да га замолим да ми се бар склони из видокруга. Како је он изашао, тако ми се грло прочистило и глас повратио, Јашар и Раде су ме бодрили. Стварно не знам одакле им онолико стрпљења. "Певај као да си у кафани" - сугестивно су ми говорили.

Тешко му је било да запева, али кад је запевао, није знао да стане. Све је ишло као "подмазано". За два-три снимања, цео посао је завршен. Онда га је требало прописно залити, а пошто се цело друштво састојало од врсних стручњака "за заливање", и то је обављено онако, на нивоу. Кад се Ипче освестио после свега, главом без обзира је збрисао назад, у Македонију. Тек да предахне, док не ухвати ритам београдских боема. Вратио се на радно место конобар-певача, са драгоценим искуством шефа Вучковићеве кухиње. Прва плоча и београдске, незаборавне пијанке, изгледали су му као лек.

Кад му је после месец и по дана, у телефонском разговору, Раде Вучковић саопштио да у рукама држи његову плочу, просто је полетео за Београд. И то без авиона! Још врућа плоча и плакати са којих се осмехивао лично он, поново су га оставили без гласа. Кренула је жестока пропагандна кампања. Те 1986. године, Ипчетова ЛП плоча "Била је девојчица година мојих", обећавала је много. Међутим, очекивања се нису испунила. Ипче се убрзо вратио у Македонију, Вучковићеве песме су лагано тонуле у заборав... Прва плоча Ипчета Ахмедовског прошла је неславно. На следећу је чекао неколико година!

Све текстове из серијала посвећеном Ипчету Ахмедовском прочитајте на линку.

* Нпортал.рс због вас даје нови живот текстовима из богате новинске архиве "Новости", а овај чланак је изашао у "Сабору", 24. јануара 1994. године. *

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".