ПРЕ ПОГИБИЈЕ ДВА УДЕСА "Уклета" мечка, проблеми са полицијом

Нажалост, свој музички и животни пут Ипче је прерано завршио, када је трагично избубио живот 30. јула далеке 1994. године у саобраћајној несрећи на Ибарској магистрали.

Тим поводом, Нпортал је решио да приреди Ипче Ахмедовски серијал текстова и ода почаст покојном великану народне музике.

У првом делу имали сте прилике да читате о томе како се о несрећи у "Сабору" писало непосредно после погбије популарног Малог Рамба. Познато је да је његов брат, певач Јашар Ахмедовски говорио о томе да му није било по вољи то што Ипче воли пребрзо да вози, а интересантно је да је Ипче, свега два месеца пред смрт баш за "Сабор" говорио о незгодама које је доживљавао у саобраћају.

Два пута доживео је незгоду са мерцедесом, најпре када га је ударио таксиста, а потом и када му је ауто оштетила циганска запрега док је био на паркингу. Како је Ипче причао о томе, као и о неприликама са саобраћајцима, прочитајте у тексту који преносимо у целости:

Не пецам, не скупљам значке, а ни маркице, не играм фудбал... Једини хоби су ми кола. Неколико година возио сам БМW-а. Никада ме није оставио на цедилу, али "мечка" је "мечка" - одувек сам желео само њу. Прошле године, коначно сам жељу испунио, сакупио 80.000 марака и купио црног "мерцедеса 300 СЕ". Али, после три месеца, не стигох честито ни да се надивим тој лепоти и комфору, усред Београда излете ми таксиста и закуца се право у мене. Штета - пет хиљада марака. Преко стотину веза дочепах се некако резервних делова. Мајстори га тако лепо закрпише и испеглаше да је изгледао као нов новцат.

Фото: Архива ТВ Новости

 

Уклета "мечка"

Прошлог месеца, седох у "мецу" и кренух пут Прилепа. Мајка ми је стара жена, а и болешљива, па сам желео да је посетим. Беше субота, пијачни дан у Прилепу. Гужва у граду несносна. И поред тога, колима пођох на пијацу да накупујем намирница за неколико дана и тако мајци бар мало помогнем. Кружио сам око пијаце, али слободног паркинга ни за лек. Додуше, места је било, али таман толико да упаркирам два точка. Паде ми на памет мој стари добри БМW са којим таквих проблема нисам имао. На једвите јаде успех некако да га улавим и одох на пијацу. А на повратку затичем дечурлију, сјатила се око мог "мерцедеса", галаме, машу, завлаче се испод њега... Кад ме угледаше, направише шпалир и умало се не онесвестих од онога шта сам угледао. Кола са коњском запрегом, на којима је седео један чича држећи се рукама за главу, насукана на мог "мерцедеса". Задње лево крило беше тотално уништено.

"Мечку" сам оставио у Прилепу. Немам жељу да јурцам резервне делове и поново је крпим. Осим тога, са овим колима је почео такав малер да ме тера да је најпаметније да их се ратосиљам. Нећу да чачкам мечку и трећи пут.

Ово што ћу вам сад испричати толико је невероватно да ће неко можда помислити како сам све исконструисао и тако смислио лепу причицу за ову рубрику. Али, све је жива истина!

Фото: Репринт Сабор

 

Било је то последњег викенда у априлу прошле године. Одлучио сам да га проведем заједно са пријатељима у Лазаревцу. На путу ме заустави високи, намргођени брка у плавој униформи и промуклим гласом ми одбруси: "Ајде дувај!"

- Што да дувам кад сам пијан - хтедох да му скратим муке јер сам добро знао да од банчења прошле ноћи коњак није могао да изветри.

Није вредело. Намрштени брка беше упоран. И док сам дувао у балон, сасвим неочекивано лице ми прекри осмех, па ми се на трен учини како му фаца и није тако непријатна. И глас му се некако промени: "Добро брале, данас ћу ти опростити, али немој случајно да ти опет падне на памет да загрејан возиш."

Обећах чврсто да не брине, дадох гас и наставих пут за Лазаревац. Те вечери, са друштвом сам заглавио у кафићу до зоре. Али, као што сам обећао - алкохол нисам лизнуо.

Фото: Јутјуб принтскрин

 

Ујутро нам у кућу бану пријатељ кога нисмо дуго видели. Иако сам се у почетку опирао, на крају попустих и пријатно ћаскање залих са две-три чашице вискија. Тог поподнева требало је да се вратим у Београд и завршим неке посиће. На самом изласку из Лазаревца, поново ме заустави милиција. Док преврћем по џеповима јакне и тражим возачку дозволу, зачух промукли глас: "Јеси л' пио?"

Подигох главу. Предам мном је стајао високи намргођени брка у плавој униформи. Зар је могуће да сам толики баксуз?! "Чујеш ли ти мене? Јеси л' пио?"

Нисам имао куд него да признам. Овог пута, брка се није насмејао нити је био тако великодушан као претходног дана. Завршио сам код судије за прекршаје. Одузеше ми дозволу на три месеца.

Аустрија, забрањена земља

Баксузлук који ћу доживотно памтити догодио се почетком априла ове године. Кренуо сам у Беч код пријатеља Зорана с којим сам, још пре два месеца, договорио да за викенд певам у његовој кафани. Ишао сам колима мог брата Јашара, али са аустријским регистарским таблицама.

Иако сам се припремао за дуга чекања и контроле, Мађари ме, за дивно чудо, пустише већ после петнаестак минута. Убрзо се нађох на аустријској граници, али... Нисам набавио папире за управљање Јашаровим БМW-ом. Цариници ми објаснише да не могу да возим кола аустријске регистрације јер не радим у тој земљи. У пасош ми ударише велики печат "ЗУРУДКГЕWИЕСЕН" што је значило да се одбија улазак у земљу. Није било друге него да се покупим и назад у Југу. Али, ђаво ми не даде мира, па већ следећег викенда опет запуцах у Аустрију, и то Јашаровим БМW-ом. Овог пута, ушао сам без икаквих проблема, али са италијанске стране.

Фото: Јутјуб принтскрин

 

После напорног радног викенда свратих у посету код пријатеља у Бечу. Једног дана, док смо седели у кафићу, наиђе пандурација. Почеше да контролишу пасоше. А кад у мом видеше печат, окомише се на мене као на каквог белосветског криминалца, зграбише ме и одведоше у полицијску станицу.

Од десет ујутро до четири поподне малтретирали су ме маратонским исптивањем које ми је теже пало него да су ме батинали. Објашњавао сам да у Бечу нисам дошао да певам него да се видим са девојком Биги. Биги не беше моја цура него газдарица кафића у којем сам седео са пријатељима. Срећом претходно сам се распитао за њено име и презиме. Да ме је само питао када је Биги рођена, ствари би кренуле другим током.

А онда почеше да се нижу бесмислена питања - када сам рођен, где, па колико пара имам, одакле ми 28.000 шилинга, те поштански број места рођења... Испитивао ме је високи, плавокоси полицајац, изразито дебелог лица. Звао се Руди. У нашем Централном затвору, како ми рече, радио је четири године, па је тако постао прави стручњак за наше људе у Аустрији.

Усред тог пропитивања, као гром из ведра неба, Руди ми саопшти да је Аустрија за мене забрањена земља наредних пет година. Док сам немо зурио у њега ништа не схватајући, Руди оде до колеге који је седео за компјутером и почеше да се домунђавају. Није знао да добро разумем немачки. Одмах сам схватио шта је посреди. Од колеге компјутераша Руди је тражио да му одштампа папир на којем ће писати како ми је наводно забрањен ода у Аустрију крочим до 1999. године.

Ћутао сам, али кад ми под нос потури тај фамозни папир, не могадох језик више да држим за зубима, па му на солидном немачком узвратих: - Папир свашта трпи!

Никад нећу заборавити то изненађење на дебелом Рудијевом лицу: - Па ти добро говориш немачки?!

- Помало - смешкајући се одговорих.

- Како си прекршио ову забрану и ипак ушао у земљу мораћу да те ухапсим. Али, помоћи ћу ти да све то забашуримо под условом да ми кажеш где има криминала у Бечу.

Требало ми је прилично снаге да се контролишем и не кажем му свашта. Да скратим причу, најзад ми је вратио пасош уз дрске речи: - А сад памет у главу, и пази шта радиш!

- Зашто да пазим? Не радим ништа лоше. Ја сам уметник, а не криминалац!

После овог немилог догађаја у Беч нисам више свраћао, али ускоро намеравам. Не брину ме ни Руди нити његов компјутераш јер ми не могу ништа - чист сам к'о суза. Ипак, за сваки случај, заменићу пасош због оног проклетог печата "ЗУРУЦКГЕWИЕСЕН".

* Нпортал.рс због вас даје нови живот текстовима из богате новинске архиве "Новости", а овај чланак је изашао у "Сабору", 16. маја 1994. године. *

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".