КНЕЗ УХАПШЕН У НЕМАЧКОЈ Полицајци му показали шокантну фотку

Године 1995., у јеку своје популарности говорио је о својим баксузлуцима за рубрику "Баксуз страна" часописа "Сабор". Свакако најзанимљивија анегдота коју је испричао била је везана за хапшење у Немачкој. Полицајци су били убеђени да је Кнез опасни нарко дилер из Колумбије, а шта је све певач испричао прочитајте у тексту који преносимо у целости:

Прве "сласти" баксузлука окусио сам у основној школи. Како сам био невероватно живахан, већ у првом разреду прогласише ме проблематичним дечаком. С правом или не? Не знам, али убеђен сам да нисам био ништа гори од својих вршњака. Као и они, обожавао сам петарде, ситне чарке и подметања на часу, ракљице специјално прављене за девојчице... Али, за разлику од другара испаштао сам не само због својих него сам често "искијавао" и туђе несташлуке. Било каква глупост да се догодила у школи знало се кога ће за гушу - проблематичног дечака.  Био сам дежурни кривац! Наравно, временом сам се "издувао", смирио и уозбиљио. И поред тога, баксузлуци ми не дају мира, напротив, веран су пратилац мог живота.

Фото: репринт ТВ Новости

Ово што ћу вам сада испричати делује нестварно и у сну, а камоли у јави. Било је то  крајем прошле године. После неколико концерата у Швајцарској, једног дана у зору кренуо сам у Немачку где ме је чекала подужа турнеја. На граници не беше живе душе тако да пасош нисам из џепа ни вадио.

Мислили су да сам нарко дилер

Добро се сећам тог 1. новембра '94 године. Био је Дан мртвих. И Леверкузен, у којем сам прво одсео, беше тотално "мртав" град. Улице пусте, радње затворене. Није ми се седело у хотелској соби. Пожелео сам да прошетам, па једва наговорих другара да ми се придружи. Свратисмо у паб на пићенце, а затим се преселисмо у један кафић у самом центру града. Иако ми беше чудно - где год да сам се осврнуо пред очима су ми увек били пандури, чак ми се чинило да су исте фаце у питању - нисам бринуо. Можда нас прате? Нека - пасош ми је у реду, имам визу и све потребне папире.

Напуштамо кафић и крећемо према паркингу, али одједанпут нас окружише полицијска кола. Из три аутомобила излетеше наоружани пандури, уперише машинке на нас, ставише нам руке изнад главе, приљубише уз кола и почеше да нас претресају. Тек после детаљне претраге затражише нам исправе. Са мојим другаром брзо завршише - имао је немачки пасош, а када им ја показах своју црвену књижицу, зграбише ме за руке, стрпаше у кола и одвезоше. Мораће, како ми рекоше, да провере мој идентитет, а то је било могуће само у полицијској станици.

Фото: Репринт Сабор

Проверавали су сатима, али без велике вајде. У компјутеру ме не нађоше. Мој улазак у Немачку уопште не беше регистрован, па су ваљда мислили да је мој пасош фалсификован. Показивао сам им касете и плоче које увек имам при руци. Није вредело, нису ми веровали. Тек касније сам сазнао да су били убеђени да су ухватили најтраженијег човека у Немачкој за којим трага цео Интерпол. То је један од нарко дилера из Колумбије који је у Немачкој својевремено унео 200-300 килограма кокаина. Када сам видео фотографију тог дилера био сам шокиран. Зар је могуће да толико наликујемо један другоме - к'о јаје јајету?

Е, због те невероватне сличности са Колумбијцем одлежао сам два дана у затвору.

Да би одгонетнули ко сам и шта тражим у њиховој земљи позвали су наш конзулат у Немачкој. Вест о мом притвору убрзо стиже и до мог оца, па се и он нађе у Леверкузену. Допутовао је и човек који ме је ангажовао у Немачкој. Коначно, после два мукотрпна дана, утврдише мој идентитет. Један пријатељ, адвокат из Келна, предлагао ми је да их тужим и да ћу вероватно добити велику одштету због малтретирања, али нисам хтео тим да се бакћем. Дан мртвих у Леверкузену желео сам што пре да заборавим.

Победио је Португалац...

Мотори су моја велика опсесија. Заволео сам их уз старијег брата од стрица који већ дуго живи у Шведској где има велику фирму за фризирање мотора и спортских аутомобила. Сваког лета долазио је у Црну Гору да обиђе родбину, наравно, увек у пратњи неке сјајне "макине". Захваљујући њему, временом сам и ја постао залуђен моторима. Прву машину набавио сам већ у основној школи. Био је то "Томосов" мотор на гас, касније је на ред дошла веспа "пиађо", па "јамаха"...

Фото: АТА имагес

А пре три године возио сам "кавасаки ГПЗ". Цео дан провео сам у студију радећи демо снимке за једну емисију Црногорске телевизије. Посао се прилично отегао, па га завршисмо тек око три сата после поноћи. На повратку кући загледам свог лепотана и, наравно, није ми падало на памет да га померам. Оставио сам га на самом улазу у зграду, ланцем привезаним за метални стуб. Моторе сам увек држао на улици и никада их нико није такнуо. Тако беше и са "кавасакијем".

Сутрадан ујутро, по обичају, из кревета добацујем Мирку, млађем буразеру: "Еј, не заборави цигаре!" Тек што се врата за њим залупише сав задихан Мирко улеће у моју собу: "Ненаде, нема ти мотора!"

Не осврћем се на ове речи. Веровао сам да је то само једна од његових несланих шала. Сваког трена очекујем да прасне у смех јер, знао сам, кад год би смислио некакву пакост није могао дуго да буде озбиљан. Кришом га посматрам. Али, Мирково лице беше сасвим озбиљно. Ни трага осмеха.

Брзо навукох фармерице и обојица излетесмо на улицу. Уместо "кавасакија" затекох само покидан ланац којим је мотор био привезан за стуб. Дуго сам трагао за њим, потегао силне везе и везице, али никада га више нисам ни видео нити било шта о њему чуо.

После овог немилог догађаја, други мотор нисам купио, али не зато што се плашим да ће ми га опет украсти, већ првенствено због тога што имам превише обавеза па не бих успео да му посветим довољно пажње. Срећом, Мирко има "јамаху" коју и ја, с времена на време, провозам - тек да ме мине жеља.

Никада нисам веровао да је 13 несрећан број. Тако је било све до 13. априла ове године када сам путовао у Француску на Међународни поп фестивал на којем је учествовало више од 40 земаља. На поменутом фестивалу освојио сам друго место. Зашто друго, а не прво? Па, управо због тога што је читаво ово путовање било у знаку броја 13. Тринаестог априла сам кренуо на пут и тог дана сам имао страшне перипетије на француској граници због чега умало да не стигнем на такмичење. Затим, жири је имао 13 чланова. Приликом одлучивања шест чланова је гласало за мене и исто толико за представника Португалије. Тринаести члан жирија био је нико други до Португалац, па је лако погодити ко је освојио прво место. И још нешто, на фестивалу сам био тринаести по реду. Презадовољан сам и другим местом, али од тада сам почео да верујем да 13 није баш сасвим обичан број.

* Нпортал.рс због вас даје нови живот текстовима из богате новинске архиве "Новости", а овај чланак је изашао у "Сабору", 15. маја 1995. године. *

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".