KNEZ UHAPŠEN U NEMAČKOJ Policajci mu pokazali šokantnu fotku

Godine 1995., u jeku svoje popularnosti govorio je o svojim baksuzlucima za rubriku "Baksuz strana" časopisa "Sabor". Svakako najzanimljivija anegdota koju je ispričao bila je vezana za hapšenje u Nemačkoj. Policajci su bili ubeđeni da je Knez opasni narko diler iz Kolumbije, a šta je sve pevač ispričao pročitajte u tekstu koji prenosimo u celosti:

Prve "slasti" baksuzluka okusio sam u osnovnoj školi. Kako sam bio neverovatno živahan, već u prvom razredu proglasiše me problematičnim dečakom. S pravom ili ne? Ne znam, ali ubeđen sam da nisam bio ništa gori od svojih vršnjaka. Kao i oni, obožavao sam petarde, sitne čarke i podmetanja na času, rakljice specijalno pravljene za devojčice... Ali, za razliku od drugara ispaštao sam ne samo zbog svojih nego sam često "iskijavao" i tuđe nestašluke. Bilo kakva glupost da se dogodila u školi znalo se koga će za gušu - problematičnog dečaka.  Bio sam dežurni krivac! Naravno, vremenom sam se "izduvao", smirio i uozbiljio. I pored toga, baksuzluci mi ne daju mira, naprotiv, veran su pratilac mog života.

Foto: reprint TV Novosti

Ovo što ću vam sada ispričati deluje nestvarno i u snu, a kamoli u javi. Bilo je to  krajem prošle godine. Posle nekoliko koncerata u Švajcarskoj, jednog dana u zoru krenuo sam u Nemačku gde me je čekala poduža turneja. Na granici ne beše žive duše tako da pasoš nisam iz džepa ni vadio.

Mislili su da sam narko diler

Dobro se sećam tog 1. novembra '94 godine. Bio je Dan mrtvih. I Leverkuzen, u kojem sam prvo odseo, beše totalno "mrtav" grad. Ulice puste, radnje zatvorene. Nije mi se sedelo u hotelskoj sobi. Poželeo sam da prošetam, pa jedva nagovorih drugara da mi se pridruži. Svratismo u pab na pićence, a zatim se preselismo u jedan kafić u samom centru grada. Iako mi beše čudno - gde god da sam se osvrnuo pred očima su mi uvek bili panduri, čak mi se činilo da su iste face u pitanju - nisam brinuo. Možda nas prate? Neka - pasoš mi je u redu, imam vizu i sve potrebne papire.

Napuštamo kafić i krećemo prema parkingu, ali odjedanput nas okružiše policijska kola. Iz tri automobila izleteše naoružani panduri, uperiše mašinke na nas, staviše nam ruke iznad glave, priljubiše uz kola i počeše da nas pretresaju. Tek posle detaljne pretrage zatražiše nam isprave. Sa mojim drugarom brzo završiše - imao je nemački pasoš, a kada im ja pokazah svoju crvenu knjižicu, zgrabiše me za ruke, strpaše u kola i odvezoše. Moraće, kako mi rekoše, da provere moj identitet, a to je bilo moguće samo u policijskoj stanici.

Foto: Reprint Sabor

Proveravali su satima, ali bez velike vajde. U kompjuteru me ne nađoše. Moj ulazak u Nemačku uopšte ne beše registrovan, pa su valjda mislili da je moj pasoš falsifikovan. Pokazivao sam im kasete i ploče koje uvek imam pri ruci. Nije vredelo, nisu mi verovali. Tek kasnije sam saznao da su bili ubeđeni da su uhvatili najtraženijeg čoveka u Nemačkoj za kojim traga ceo Interpol. To je jedan od narko dilera iz Kolumbije koji je u Nemačkoj svojevremeno uneo 200-300 kilograma kokaina. Kada sam video fotografiju tog dilera bio sam šokiran. Zar je moguće da toliko nalikujemo jedan drugome - k'o jaje jajetu?

E, zbog te neverovatne sličnosti sa Kolumbijcem odležao sam dva dana u zatvoru.

Da bi odgonetnuli ko sam i šta tražim u njihovoj zemlji pozvali su naš konzulat u Nemačkoj. Vest o mom pritvoru ubrzo stiže i do mog oca, pa se i on nađe u Leverkuzenu. Doputovao je i čovek koji me je angažovao u Nemačkoj. Konačno, posle dva mukotrpna dana, utvrdiše moj identitet. Jedan prijatelj, advokat iz Kelna, predlagao mi je da ih tužim i da ću verovatno dobiti veliku odštetu zbog maltretiranja, ali nisam hteo tim da se bakćem. Dan mrtvih u Leverkuzenu želeo sam što pre da zaboravim.

Pobedio je Portugalac...

Motori su moja velika opsesija. Zavoleo sam ih uz starijeg brata od strica koji već dugo živi u Švedskoj gde ima veliku firmu za friziranje motora i sportskih automobila. Svakog leta dolazio je u Crnu Goru da obiđe rodbinu, naravno, uvek u pratnji neke sjajne "makine". Zahvaljujući njemu, vremenom sam i ja postao zaluđen motorima. Prvu mašinu nabavio sam već u osnovnoj školi. Bio je to "Tomosov" motor na gas, kasnije je na red došla vespa "piađo", pa "jamaha"...

Foto: ATA images

A pre tri godine vozio sam "kavasaki GPZ". Ceo dan proveo sam u studiju radeći demo snimke za jednu emisiju Crnogorske televizije. Posao se prilično otegao, pa ga završismo tek oko tri sata posle ponoći. Na povratku kući zagledam svog lepotana i, naravno, nije mi padalo na pamet da ga pomeram. Ostavio sam ga na samom ulazu u zgradu, lancem privezanim za metalni stub. Motore sam uvek držao na ulici i nikada ih niko nije taknuo. Tako beše i sa "kavasakijem".

Sutradan ujutro, po običaju, iz kreveta dobacujem Mirku, mlađem burazeru: "Ej, ne zaboravi cigare!" Tek što se vrata za njim zalupiše sav zadihan Mirko uleće u moju sobu: "Nenade, nema ti motora!"

Ne osvrćem se na ove reči. Verovao sam da je to samo jedna od njegovih neslanih šala. Svakog trena očekujem da prasne u smeh jer, znao sam, kad god bi smislio nekakvu pakost nije mogao dugo da bude ozbiljan. Krišom ga posmatram. Ali, Mirkovo lice beše sasvim ozbiljno. Ni traga osmeha.

Brzo navukoh farmerice i obojica izletesmo na ulicu. Umesto "kavasakija" zatekoh samo pokidan lanac kojim je motor bio privezan za stub. Dugo sam tragao za njim, potegao silne veze i vezice, ali nikada ga više nisam ni video niti bilo šta o njemu čuo.

Posle ovog nemilog događaja, drugi motor nisam kupio, ali ne zato što se plašim da će mi ga opet ukrasti, već prvenstveno zbog toga što imam previše obaveza pa ne bih uspeo da mu posvetim dovoljno pažnje. Srećom, Mirko ima "jamahu" koju i ja, s vremena na vreme, provozam - tek da me mine želja.

Nikada nisam verovao da je 13 nesrećan broj. Tako je bilo sve do 13. aprila ove godine kada sam putovao u Francusku na Međunarodni pop festival na kojem je učestvovalo više od 40 zemalja. Na pomenutom festivalu osvojio sam drugo mesto. Zašto drugo, a ne prvo? Pa, upravo zbog toga što je čitavo ovo putovanje bilo u znaku broja 13. Trinaestog aprila sam krenuo na put i tog dana sam imao strašne peripetije na francuskoj granici zbog čega umalo da ne stignem na takmičenje. Zatim, žiri je imao 13 članova. Prilikom odlučivanja šest članova je glasalo za mene i isto toliko za predstavnika Portugalije. Trinaesti član žirija bio je niko drugi do Portugalac, pa je lako pogoditi ko je osvojio prvo mesto. I još nešto, na festivalu sam bio trinaesti po redu. Prezadovoljan sam i drugim mestom, ali od tada sam počeo da verujem da 13 nije baš sasvim običan broj.

* Nportal.rs zbog vas daje novi život tekstovima iz bogate novinske arhive "Novosti", a ovaj članak je izašao u "Saboru", 15. maja 1995. godine. *

Za još vesti zapratite nas na našoj zvaničnoj Fejsbuk stranici - budimo "na ti".

Nova dimenzija novosti, vaš "Nportal.rs".