ОДБИЛА И ХОЛИВУД И ХЕФНЕРА: Како је Милена освојила свет?

 Одбила је Холивуд, на исти начин на који је то учинила са Хјуом Хефнером и његовим Плејбојем. Без одуговлачења, из прве. Није имала дилему. Опуштена шетња после представе у Атељеу 212, од центра, преко Ташмајдана до њеног стана у загрљају Каленић пијаце, била је привилегија које није хтела да се одрекне. Више пута је на високим потпетицама прошетала црвеним теписима широм Европе. Нису је импресионирали Кан и Венеција, иако се из њих кући враћала са пртљагом пуним драгоцености у виду Златне палме и Златне руже.

У једном од својих интервјуа открила је својевремено неке детаље из живота који можда нису толико познати јавности.

Прошло је 55 година откако је као свежа матуранткиња први пут стала испред филмске камере у остварењу “Врата остају отворена”. И даље је веома активна. Захваљујући одличној менталној и физичкој кондицији, игра у позоришту и на телевизији. Једино пати што је нема на филму, њеној, после супруга Драгана Николића, највећој љубави.

- Жао ми је што су ме филмски редитељи заборавили. Од филма “Љубав и други злочини” Стефана Арсенијевића, а од тада је прошло шест година, ништа нисам снимила, нема ме. Видим да моје колегинице, неке и старије од мене, веома лепо раде, редитељи фино воде њихове каријере. Али, иако ме нема на филму, има ме у позоришту и на телевизији.

Попут њеног колеге и великог пријатеља Љубише Самарџића, намерава да све своје награде остави Југословенској кинотеци. Договор је постигнут још средином јануара.

Фото: Архив Борбе

- За разлику од Смокија, коме су у томе помагале супруга и кћерка, ја сама морам да прикупим све награде. А у мом случају то није једноставно. Рецимо, немам пратећу документацију за награду Златни Давид коју сам добила у категорији најбоља европска глумица на Фестивалу у Термину 1978. Сертификат се загубио. Захваљујући италијанској амбасади, добићу нов. Немам ни прву Златну арену коју сам добила за улогу у филму “Прекобројна” 1962. Украли су ми је, као и многе друге драгоцености. Кад сам се вратила са једне од првих проба за представу “Улога моје породице у светској револуцији” у Атељеу, у стану у Светог Саве, где сам тада живела, био је џумбус. Лопови су однели све што су могли. Упркос тешкоћама, сигурно ћу реализовати ту идеју и оставити друштву из којег сам потекла своја признања.

Недавно је први пут после три деценије и завршетка рада на серији “Приче из Непричаве” посетила колоритно село у близини Лајковца. Имала је добар разлог за то. На локалној школи откривена је спомен-плоча Зорану Радмиловићу.

Фото: Архива Новости

Било је дивно. Видела сам седморо-осморо људи који су у серији играли моје ђаке. То су сада зрели људи који имају своје породице, децу. После званичног програма, у школу су домаћице из села донеле послужење, пите, колаче и торте. Обрадовала сам се кад сам угледала салчиће. Нисам их јела од детињства. Моја мама их је често правила, била је прави мајстор за њих. Док сам разговарала с људима, одоше салчићи. Остао је само један на послужавнику. Жена која их је спремала обећала ми је да ће ми их послати у Београд. И стварно, после шест-седам дана стигао ми је пакет салчића из Непричаве на кућну адресу. Читава кутија. Делила сам их по комшилуку.

У брак с Драганом Николићем ушла је на необичан начин. Код матичара су кренули из шуме.

Фото: Архив Новости

- У Звездарској шуми, код опсерваторије, снимали смо драму Душка Радовића “Како су се волеле две будале”. У паузи за ручак, између две сцене, отишли смо до општине Врачар да се венчамо. Раније смо заказали венчање. О томе смо обавестили и редитеља Ацу Ђорђевића. Нашли смо се испред општине са Драгановом школском другарицом Секом Саблић. Она нам је била кума. После венчања вратили смо се на снимање као да се ништа крупно није догодило.

Фото: Архив Новости

Током 43 године брака Милена и Драган су градили успешне каријере. То је реткост у глумачком свету. Бракови између глумаца обично имају ограничен рок трајања, или један од супружника мора да жртвује каријеру како би заједница успела.

Фото: репринт ТВ Новости

- Драган и ја потичемо из истог миљеа, он са Црвеног крста, ја са Дорћола. Имамо исто васпитање, делимо исте вредности. Зато није чудно што је наш брак опстао толике године. Научени смо да поштујемо друге. Између нас никада није владало ривалство. Код неких глумачких парова дешава се да међу супружницима буде сујете. Код нас се она никада није јавила. И то је добро. Кад спремам неку представу у позоришту, волим да је он погледа пре премијере. Чак је путовао у Тиват да погледа последње пробе “Бокешког д-мола”. Његови савети су драгоцени, како мени, тако и редитељима. Слично функционише и Драган. Кад му понуде неку улогу, прво дође код мене да је анализирамо. У приватном животу, у нашој брачној заједници, он је тај који је озбиљан и одговоран. И живот нам је озбиљан. Прошле године Драгану је преминула мама. Осим што је то био снажан емотивни ударац за њега, доживео је и велико физичко трошење. Са снимања серија и филмова журио је кући како би обишао мајку. Било је ситуација кад је возио три-четири сата ноћу. Све је то оставило трага на њему. Због тога му је здравље било нарушено. На сву срећу, успео је да се у потпуности опорави.

И у рају некада има проблема. Да је другачије, било би досадно.

- Драган је показивао љубомору кад смо били млађи, на почетку нашег брака. Ја сам љубоморна и данас. Нећу то да кријем. Уверена сам да је умерена љубомора зачин сваке праве љубави.

Фото: В. Данилов

Уз многобројне анегдоте из живота глумачког пара, Београдом кружи прича како је једном приликом, не тако давно, Бора Тодоровић позвао Милену и представио се као новинар из Загреба. Замолио ју је за краћи интервју. У почетку није ништа посумњала, али кад ју је упитао како јој је супруг Воја Брајовић, био је раскринкан.

Фото: Архив Новости

- Та прича је истинита. Почео је да ми поставља питања. Није ми требало много да га провалим, већ после другог-трећег питања знала сам да ме неко зафркава. Убрзо сам открила и кривца.

Мада је прошетала најгламурознијим црвеним теписима у Европи, онима у Кану и Венецији, и осетила шта значи бити славан, увек је остала са обе ноге на земљи. И тек је на Канском филмском фестивалу 1980, где је добила Златну палму за најбољу споредну женску улогу у филму “Посебан третман” Горана Паскаљевића, схватила да њени резултати нису просечни, уобичајени, да има разлог за понос.

Када сам на хотелу Карлтон и на Конгресној палати у Кану видела своје име исписано словима величине три метра, и то поред имена осталих добитника Златне палме, међу којима су били Боб Фос и Акиро Куросава, схватила сам да сам урадила нешто важно.

Никада је нису фасцинирала светла рефлектора и блицеви фото-апарата. Није чезнула за холувудском каријером, богатством. Када је филм Душана Макавејева “WR: мистерија организма”, иако забрањен у Југославији, постао светски хит, добијала је многе понуде. Међу њима најинтригантнија била је она да се слика за најпознатији магазин за мушкарце.

Фото: Архив Борбе

- Први сусрет с Плејбојем имала сам за време одржавања Пулског фестивала крајем шездесетих. Из Америке је допутовао брачни пар који је правио тему “Глумице иза Гвоздене завесе”. Сећам се имена жене, звала се Синтија. Сликали су ме и направили интервју. Објавили су малу моју фотографију и пратећи текст. Поред мене, у оквиру теме, представљене су и глумице из тадашње Чехословачке, Пољске, Мађарске. После успеха филма “Мистерија организма” Душан Макавејев је дао велики интервју Плејбоју. Филм је био хит у свету, посебно у Америци. Кафиће су називали “Мистерија организма”. Мек ме је позвао и најавио да ће у Београд доћи чувени Плејбојев фото-репортер Помпео Пезаро да уради интервју са мном. Тако је и било.

Човек ми се јавио чим је слетео. Видели смо се, направили интервју. Тада је почео да ме убеђује да снимимо “мало слободније” фотографије. Знала сам шта то значи. Нисам била спремна за тако нешто. У то време ми није било ни до чега. Имала сам смртни случај у породици. Помпео ми је показао “нормалне” слике, да их тако назовем, на којима сам била обучена. Била сам задовољна и рекла му да је то - то. Да се сликам гола, није ми падало на памет. Он је отишао у Лондон да уради другу репортажу. На растанку ме је замолио да још једном поразмислим и да ће ми се јавити из Енглеске да провери да ли сам се предомислила. У међувремену су ме из америке звали Мек и његов колега, чехословачки редитељ Јан Кадар, којег је Раде Марковић херојски прошверцовао преко границе кад су Руси упали у Братиславу. Кумили су ме да пристанем. Нисам. И никада нисам зажалила због тога.

(Глорија)

БОНУС ГАЛЕРИЈА: Слике са снимања серије "Породично благо"

 

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".