УТИШАО СВЕ НА ЦЕЦИНОЈ СВАДБИ Неколико минута, 100.000 марака

- Када сам први дан дошао у Београд, имао сам једну најлонску кесу, једну кошуљу, кифлу и јогурт. И имао сам хармонику. Нисма имао где да спавам то вече. Од свих паркова у Београду ја сам те ноћи преспавао у парку поред Скупштине. После сам био једини хармоникаш који сам свирао унутра саме Скупштине - испричао је један од најбољих хармоникаша на овим просторима Мирко Кодић.

Он је описао и свој сусрет са највећим боксером свих времена.

- Са оцем сам гледао Мухамеда Алија пошто је он много волео бокс. Пробуди ме у 3 или 4 сата ујутру да гледамо Алијев меч. Имали смо привилегију да имамо ТВ. Након 40 година ја улазим ја у Интерконтинентал и видим Мухамеда Алија. Ни ја не знам како сам му се обратио. Пришао сам му и рекао - добро вече, ја сам Мирко, Мајк. Желео сам да вас упознам да вам стегнем руку. И тада сам вратио филм када ме је отац будио у једном дрвеном кревету у коме смо спавали да гледам тог човека. Ето шта је време - рекао је Мирко Кодић.

- Тад и није била реч звезда. Сад само чујеш – ја сам звезда а он не зна где је лево а где десно. Судбина ме спасла. А спазио ме мој кум Боки Милошевић. Кад сам снимио ту малу плочу, он се случајно задесио у студију. Он ме питао да ли сам слободан прекосутра да дођем у једну ТВ емисију да одсвирам нешто. Тад се свирало уживо. Ја уживо свирао 15 минута и сутра дан све новине писале о томе. После тога први који ме је звао је био мој кум Шабан Шаулић. Те 32 године сам био његов лични хармоникаш - испричао је Кодић.

Каже како је у у првих 15 година било напорно.

- Знао сам да одем у WЦ да плачем. Ми чланови оркестра попијемо сок поједемо пљескавицу и правац соба спавање. А тамо су седели за другим столом великани народне музике. Тамо онда буде најбоље печење, шкољке, дагње, лигње, најбоља пића. Ја сам дуго година са Шабаном био на 'ви'. Био сам му одан. Ја сам њега много волео, волим га и дан данас. Док он пева ја сам га гледао у зеницу ока. Зато је он мене изабрао да ја будем уз њега свих тих година. Та ми је тих година неко рекао да изаберем моја породица или Шабан Шаулић ја бих изабрао њега. Ја сам оставио породицу због Шабана. Све сам их оставио на селу, а кренуо сам за њим - испричао је Кодић и открио да је то на крају било најбоље за све њих.

Прича како је задовољан тиме кога је све упознао кроз живот, с ким је седео, са ким је проводио ноћи и дане.

- Три пута сам се женио, имам два сина и ћерку. Имам два унука. Живео сам са особом колико је требало. Кад је нестала љубав, што бих се мучио кад ње нема више. Онда сам нашао љубав у другој особи, па у трећој. Нисам ја осуђен да живим са неким ако га не волим. Да живим зато што треба да живим - каже Мирко Кодић.

Присетио се и како су га у то време јуриле многе девојке али и многе певачице.

- У то време постојала су три лика – онај мали што је певао у Сребрним крилима, Здравко Чолић и Мирко Кодић - каже он.

Говорећи о познамству са Жељком Ражнатовићем Арканом, Мирко каже да га је Аркан волео као човека.

- Касније сам постао један од најплаћенијих музичара у Југославији. Цифре немам појма. Није ме ни интересовало, новац је дошао сам по себи. Људи су тада правили свадбе не када су желели него када сам ја био слободан. Они су желели да им ја свирам. После сам био у стању да ја почастим моје друштвом курвоазијеом или дон перињоном. Требало ми је 30 година мукотрпног рада и великих одрицања у животу да би ја дошао у ситуацију да могу да приуштим шкампе, шкољке, доручак у Бечу, вечеру у Паризу - рекао је Кодић.

Напомиње како су му хиљаду пута рекли – ја бих хтео да свираш као што си свирао Цеци и Аркану.

Фото: Јутјуб принтскрин/Svetlana Ceca Raznatovic

 

- Рекао сам им да ја то не могу да поновим. Те вечери сам добио преко 100.000 марака за једну песму. То ја нисам задржао за себе јер то није моје. Ја сам био гост на тој свадби. У том моменту кад сам ја свирао “Зајди зајди” мрав се није чуо. То је мени већа награда него 100 хиљада марака. Ја сам те паре дао момцима који су свирали у оркестру - испричао је Мирко Кодић на ТВ Хепи.