ВЕНЧАЛИ СЕ ПРЕ ПРВОГ ПОЉУПЦА: Љубавна прича Милице и Жарка

 Њих двоје живе живот пуним плућима, саткан од поштовања, радости и дивних момената проведених заједно. Дишу и воле као једно.

Љубав у ваздуху се осећа и после две деценије брака, а заљубљеност код њих никада није престала. Били су једно другом највећа подршка у тешким данима, када су их ветрови туге ломили. Нису желели да се предају јер су веровали да ће успети. И јесу. Зато данас са осмехом као и првог дана причају о дану када су се упознали и лудо заволели.

Фото: репринт ТВ Новости

Милица је пристала да се после месец дана познанства и пре него што су се пољубили, уда за Жарка, у то време перспективног младог политичара, иако је у првом тренутку имала примедбе на проводаџисање њихове заједничке другарице Тање.

- Сећам се да сам јој, када сам га упознала, рекла: “Молим те, кажи твом другу да не долази у озбир.” Убрзо после тога смо се венчали. Живот уме да нас демантује на најбољи могући начин. Месец дана, колико смо се дружили, Жарко је био прави витез. Освајао ме је на памет, шарм, духовитост, интелигенцију. У сваком тренутку трудио се да покаже колико ме воли и колико му значим. Није прошло много времена, а ја сам ухватила себе како размишљам о њему. Било ми је јасно да сам на добром путу да се заљубим. Пристала сам да се удам за њега, а да се нисмо ни пољубили - причала је раније Милица Милша.

Фото: репринт ТВ Новости

Милица и Жарко венчали су се 1999. године, која је многима остала у ружном сећању због бомбардовања. Првобитна идеја била је да судбоносно “да” изговоре 15. маја, јер је то датум између њихових рођендана. Стицајем околности, на које нико није могао да утиче, тог дана нису се ни видели. Свадбу су заказали за 27. август, у вечерњим часовима.

- Била је то једна од првих, ако не и прва свадба на овим просторима која је одржана ноћу. Венчали смо се у осам сати увече, а онда је кренуло славље којег се већина званица и данас сећа по веселој атмосфери. Колико смо нас двоје били опуштени у тим тренуцима, можете да закључите и по томе што сам ја мог Жацу, као и венчаницу коју ми је правила другарица Маја, сместила у мој “југић”, и тако смо се довезли до Кошутњака.

Тада шестогодишњи Антоније убедио је маму да јој носи вео, обучен у белом оделу и са црвеном лептир-машном. Пре него што је упознала Жарка, Милица је, како је сама истакла својевремено, свом сину била и отац и мајка.

- Била сам на четвртој години студија када сам се породила и првих шест година, односно док Жарко није постао део наших живота, била сам му и отац и мајка. Било је много и лепих и тешких тренутака, као што то обично бива у животу, али имала сам огромну помоћ својих родитеља који су у то време били простирка на коју сам могла да сручим сав терет. Рећи ћу вам само податак да се Антоније родио 9. априла, а ја сам крајем маја са дипломском представом играла у Атељеу 212. То не бих могла да изведем без огромне подршке мајке и оца - рекла је Милица 2017. године у интервјуу.

Фото: репринт ТВ Новости

Поносна мама тврди да њен син чак ни у адолесцентском периоду није био проблематично дете те да су она и супруг лако пролазили кроз све његове фазе одрастања.

- Антоније је био добар још као беба. Сећам се да су ми у породилишту рекли да је дивно дете и да ћу ја бити крива уколико га покварим. И заиста је до данас остао такав - објашњава Милица, која је раније говорила са пуно љубави о свом животном сапутнику.

- Мислим да, како време пролази, Жарка све више волим и поштујем, све више ми прија његова близина. Чини ми се да је права ствар када двоје људи из дана у дан полако откривају једно друго, када схватају колико им је лепо када су заједно и осећају како постају приврженији. У шали кажем да сам за све ове године научила да волим и Жаркове мане.

Фото: Катарина Михајловић

На питање да ли је било дана када она и Жарко нису разговарали, глумица је причала:

- То се није дешавало, али се догађало да се посвађамо, да једно друго изнервирамо. Да је другачије, не би ваљало. Само са истински блиским људима можете и да се волите, и да се посвађате, а да то не значи ништа. Знате како каже индијска пословица: после седам дебелих крава иде седам мршавих, и тако укруг. Живот је велика клацкалица, а ви морате да научити да балансирате на њој, сами или са партнером. Ако направите прави избор, увек ћете имати руку на коју можете да рачунате кад вам треба ослонац, а живот ће вам бити обојен ведрим бојама.

Кад је на четвртој години академије затруднела, нико није био срећнији од ње и ништа јој није било тешко.

- Читаву трудноћу сам лако поднела, одлазила сам на предавања у Нови Сад, вежбала балет. Чак сам у седмом месецу радила једну ревију у Лондону и нико ми није веровао да сам у другом стању пошто се стомак није ни примећивао. Али зато сам пред крај била права, велика трудница, јако поносна и срећна што људи напокон могу да виде да имам стомак. Као да сам добила легитимитет. А кад сам се породила, била сам потпуно усхићена тиме што сам постала мајка. Ишла сам пешице на контролу две недеље после порођаја и питала се да ли овај народ који хода улицом зна да сам родила дете. Дошло ми је да их вучем за рукав и да свима кажем да код куће имам бебу од петнаест дана - говорила је Милица.

Убрзо је схватила да се уз оца свог детета не осећа добро. Узела је сина Антонија и отишла.

- Кад жена постане мајка, само јој је то важно. То је прави инстинкт, као кад животиње бране своје легло. Тада не постоји љубав према мушкарцу. О томе, искрено, нисам ни размишљала, нисам чак мислила ни на себе, била ми је важна само беба. И радила сам оно што сам мислила да је најбоље за њу. Захваљујући својим родитељима, никад нисам била самохрана мајка, била сам само мама. Ако атмосфера у породици није пуна љубави и блискости, онда је то погрешно и одатле треба отићи што пре. Не треба себе терати да останеш у заједници која не функционише, треба бежати и пронаћи неко своје уточиште. Сигурна сам да постоји такво место за сваког, али се људи плаше, несигурни су. И материјална ситуација доста кочи, многи немају услова да се одвоје. Неке ствари се тешко могу исправити и с временом се неће поправити, постаје све горе. Нема бољитка и опстанка. Кад сте млађи, лакше је да кренете даље, јер сваки моменат је важан, биће горе и теже за годину дана.

Фото: Инстаграм принтскрин/milicamilsaisakovic

РОДИТЕЉ НИЈЕ ОНАЈ КОЈИ РОДИ, ВЕЋ КОЈИ ОДГАЈА ДЕТЕ

Да све потиче из породице, свесна је и Милица Милша. Њен супруг Жарко и она су сина Антонија одгајали уз пуно љубави, па је сада Милица поносна што је он израстао у доброг човека.

- Све потиче од ваше примарне породице, родитеља. Не мислим да је родитељ онај који роди дете, већ онај који га одгаја, васпитава, воли, негује и пази то дете. Тако и у серији Ада Каначки никада не одустаје од Алексе - објашњава Милица, која је увек говорила да је Антоније и Жарков син.

- Ја сам са мојим сином под мишком буквално побегла. Нико није побегао од колача. Јасно је зашто ја нисам остала у неким условима који нису одговарали првенствено за дете - говорила је Милица, а када смо је питали шта је за њу највеће богатство, без пуно размишљања нам је рекла:

- То је моја породица. Жарко, који је диван човек, диван муж и диван отац. Наравно, наш син Антоније, који је порастао у предивног човека. Он је наш понос. Ту је тетка Лила, само ми је она, нажалост, остала. Имам, наравно, браће и сестре, ујну моју. И, наравно, Леу, пса. Она је више него члан. Она је мој власник, а не ја њен.

Милица каже да би волела да њен син оформи породицу.

- Недавно сам му рекла: “Ја сам тебе родила са двадесет три, не знам шта чекаш.” Шалу на страну, он је диван млади момак, дипломирао је са највишим оценама, брижан је син и врло смо поносни на њега. Жарко и ја били бисмо пресрећни да добијемо унуче иако смо по годинама, можда, још млади за то. Жарко му је стално говорио речи које ми се толико допадају да их често цитирам: “Твоја једина обавеза је да будеш срећан.“ - причала је Милица, која тврди да је њен син и веома самосталан:

Фото: Катарина Михајловић

- Већ пет година он не живи с нама и морам да признам како ми на почетку није било лако. Сваком родитељу је тешко када своје дете мора да пусти да оде, па тако и мени. Али ми смо и даље везани, чујемо се свакодневно и он често долази код нас. С друге стране, Жарко и ја сада смо посвећенији једно другоме.

Жарко је као и првог дана фасциниран Милицом, а сваки тренутак са њом је јединствен.

- Ми немамо обичаје који нас обавезују, доста смо прилагодљиви и не робујемо ничему. Управо то ми се свиђа код нас. Мислим да је највећи благослов када људи могу себи да дозволе да раде оно што им у одређеном тренутку прија - рекао је раније Жарко.

(Стори/Глорија/Блиц)

БОНУС ГАЛЕРИЈА: Из албума Милице Милше

 

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".