ШРАФЦИГЕР ПОД ГРЛО: Млади Ера на мети разбојника на Ибарској

Далеке 1991. године, пак, Ера је за рубрику "Баксуз страна" часописа "Сабор" описао и две неугодне ситуације које је доживео као млад музичар на Ибарској магистрали. У првој, био је на мети разбојника, а у другој не награбусио због своје репутације вештог љубавника.

Био сам млад и неискусан када сам као хармоникаш почео да радим у некадашњој "Черги", мотелу који тада још није био мој. Једне прохладне јесење вечери, друштво се било нешто раније разишло, а газда већ најавио фајронт. Остала су још само два младића који су се пожалили да немају превоз, те су ме замолили да их превезем до бензинске пумпе у Липовичкој шуми, својим аутом.

Тада сам возио фићу, и не размшљајући много о томе шта су ми ови предложили, кренем, по свом обичају, да помогнем људима. Чим сам сео за волан, момци су се по већ унапред договореном плану распоредили на седишта - један на оно поред мене, а други на задње. После само стотинак метара вожње, онај што је седео отпозади, изненада је извадио огроман шрафцигер и ставио ми га под врат. Рекао је заповеднички:

Фото: Д. Мишић

- Сад ћеш да нас возиш куд ти ми кажемо, мамицу ти... Не мрдај, буди миран и владај се како ми кажемо, да не би било свашта!

Сине ми шта може да се догоди и кренем са својом тактиком. Направим се луд, као да немам појма о ономе што смерају и као да уопште нисам приметио шрафцигер и одговорим му: - Ићи ћу, вала, куд год ви кажете, и мени је, бога ми, доста и рада, и свирања. А у глави сам већ био сконтао како ћу да се извучем из ове за мене катастрофалне ситуације.

Бацио сам поглед на сат. Било је већ око три по поноћи. На путу магла и мркла помрчина. Ниједно возило да налети, да ми бар ублажи напетост. Све је изгледало безизлазно. Одлучим да кад стигнемо близу милиционерске патрлоне кућице отворим врата и излетим. Били смо још у Липовичкој шуми. Возио сам полако смањујући брзину уз образложење: - Магла је, људи, ништа не видим! Видите ли ви шта испред?

Фото: Репринт Сабор

С обзиром на то да сам тај крај одлично познавао, те и место где се налази кућица с милиционерима, кришом сам левом руком ухватио браву, а десном држао и даље волан. И, педесет метара до кућице, у само једном тренутку, отворио сам врата и бацио се на леву страну пута, а ауто пустио да се и даље креће. Срећом, зауставио се у оближњем каналу с мојим ноћним разбојницима. Осећајући болове у телу, улетео сам у милиционерску кућицу. Чувари реда су били баш задремали. Кад су ме угледали избезумљеног, препали су се више и од мене. Док сам им објаснио шта се заправо догодило и откуд ја ту - разбојници су се искобељали из мог разлупаног фиће и побегли у шуму, без трага. Никад их више нисам срео.

Пре, отприлике, двадесетак година, музицирао сам у ресторану "Одмор" на Ибарској магистрали. Познавали су ме гости по томе што сам желео сваком ко уђе у кафану да удовољим, или на неки други начин, поготову кад су у питању оне које сам одувек волео и које још истом мером волим, те "проклете" друге наше лепше половине.

Мој колега Драгиша Симић, звани Рунда, из Ваљевске Мионице, дружио се и радио са мном. Истина, није богзна колико леп фрајер, као што сам ја, наравно, али су га истом мером волеле жене као и мене. Сећам се као да је јуче било, те дивне вечери, коју су нам улепшале две згодне девојке. Богзна како су све време биле расположене и веселе, одушевљавале се и дивиле се мени и Драгиши. А нас двојица смо им заузврат певали, падали на колена и испијали чаше у њихово здравље.

Фото: В. Данилов/Архива ТВ Новости

И, негде пред фајронт, кренули смо полако у љубавну офанзиву. Најпре смо се заводљиво гледали и помало држали за руке, а онда смо им нас двојица предложили и да се мало те ноћи дружимо. Прихватиле су то без убеђивања и позвале нас код њих у стан на кафицу. Становале су близу Калиша, у улици 7. јула, на петом спрату. Броја зграде се не сећам. Чим смо ушли, девојке су закључале врата, извадиле кључ из браве, сакриле га у дуету: - Сад сте наши! Скидајте се!

Пресекао сам се и рекао:

- Па добро, мајку му, откад се то зове кафица?!

- Не брини, Еро - каже она што је пикирала на мене - биће и кафице. Него, чула сам да сте вас двојица прави швалери на магистрали, е, па сад се, господо и покажите!

Мени се коса дигла на глави. И амбијент је био за моја схватања некако морбидан. По зидовима су биле исликане огромне орлушине са застрашујућим кљуновима и канџама, а намештај стари, од пре хиљаду година. Из отомана су вирили и испадали федери. Прошетао сам станом и снимио ситуацију. Изашао сам на терасу и бацио поглед доле. У оном очају дошло ми је да се бацим са спрата, али је доле зјапио застрашујући понор, а горе неумољиво небо. Једино ми је остало да маштам да се однекуд створи мини хеликоптер и повезе ме у непознатом правцу.

- Е, Еро - помислим - што те снашло, снашло те, па сад док не сване ћути и трпи!

Вратио сам се у собу и кренуо да на фин начин убедим или преварим девојке да нам откључају, али нисам успевао. И узалуд беше сва моја нада да ћу се пре зоре извући одавде. Мој колега Драгиша се боље од мене снашао. Пао је у загрљај своје девојке, док сам ја лудео као љута гуја. Долазило ми је и да од муке заплачем. Негде пред зору, наслонио сам се на један ишчупани федер, окренуо стражњицу зиду, и заспао. Тргнем се из сна негде око пет и скочим. Поново станем да преклињем ову што је требало да буде моја да нам отвори врата.

Фото: Јутјуб принтскрин

- Не, драги швалери, најпре ћете да попијете кафицу, уосталом, зато сте и дошли.

- Каква кафа, само ми још кафа фали! Није ми ни до чега!

И најзад, негде око шест нам отварају врата.

Зграбили смо обојица своје блејзере које смо били окачили о раф иза врата и излетели, најзад, на слободу. Осетили смо сву лепоту и чар слободног дисања. Кренули смо аутом према центру... Кад, видим ти, мој ти се колега нешто ућутао и пребројава неку сићу. Севне ми кроз главу - наша зарада?! И ја и он смо их ставили у џеп блејзера. Сада су и моји и његови џепови били празни.

- Опељешише нас ове две до голе коже - изустим напокон. - Али, ни за какве паре не бих више кроз она врата пакла.

А оне најмање пола године неће морати да раде. Уосталом, кад је љубав у питању, па макар и овако баксузна, паре су ситна ствар, јер ја ни дан данас кад прођем улицом 7. јула не деси се да се не сетим те бурне ноћи из младости ране.

* Нпортал.рс због вас даје нови живот текстовима из богате новинске архиве "Новости", а овај текст је изашао у "Сабору" 1991. године.*

БОНУС ГАЛЕРИЈА: Краљица народне музике Лепа Лукић - ретроспектива каријере

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".