ШРАФЦИГЕР ПОД ГРЛО: Млади Ера на мети разбојника на Ибарској

Далеке 1991. године, пак, Ера је за рубрику &quot;Баксуз страна&quot; часописа &quot;Сабор&quot; описао и две неугодне ситуације које је доживео као млад музичар на Ибарској магистрали. У првој, био је на мети разбојника, а у другој не награбусио због своје репутације вештог љубавника.Био сам млад и неискусан када сам као хармоникаш почео да радим у некадашњој &quot;Черги&quot;, мотелу који тада још није био мој. Једне прохладне јесење вечери, друштво се било нешто раније разишло, а газда већ најавио фајронт. Остала су још само два младића који су се пожалили да немају превоз, те су ме замолили да их превезем до бензинске пумпе у Липовичкој шуми, својим аутом.Тада сам возио фићу, и не размшљајући много о томе шта су ми ови предложили, кренем, по свом обичају, да помогнем људима. Чим сам сео за волан, момци су се по већ унапред договореном плану распоредили на седишта - један на оно поред мене, а други на задње. После само стотинак метара вожње, онај што је седео отпозади, изненада је извадио огроман шрафцигер и ставио ми га под врат. Рекао је заповеднички:Фото: Д. Мишић- Сад ћеш да нас возиш куд ти ми кажемо, мамицу ти... Не мрдај, буди миран и владај се како ми кажемо, да не би било свашта!Сине ми шта може да се догоди и кренем са својом тактиком. Направим се луд, као да немам појма о ономе што смерају и као да уопште нисам приметио шрафцигер и одговорим му: - Ићи ћу, вала, куд год ви кажете, и мени је, бога ми, доста и рада, и свирања. А у глави сам већ био сконтао како ћу да се извучем из ове за мене катастрофалне ситуације.Бацио сам поглед на сат. Било је већ око три по поноћи. На путу магла и мркла помрчина. Ниједно возило да налети, да ми бар ублажи напетост. Све је изгледало безизлазно. Одлучим да кад стигнемо близу милиционерске патрлоне кућице отворим врата и излетим. Били смо још у Липовичкој шуми. Возио сам полако смањујући брзину уз образложење: - Магла је, људи, ништа не видим! Видите ли ви шта испред?Фото: Репринт СаборС обзиром на то да сам тај крај одлично познавао, те и место где се налази кућица с милиционерима, кришом сам левом руком ухватио браву, а десном држао и даље волан. И, педесет метара до кућице, у само једном тренутку, отворио сам врата и бацио се на леву страну пута, а ауто пустио да се и даље креће. Срећом, зауставио се у оближњем каналу с мојим ноћним разбојницима. Осећајући болове у телу, улетео сам у милиционерску кућицу. Чувари реда су били баш задремали. Кад су ме угледали избезумљеног, препали су се више и од мене. Док сам им објаснио шта се заправо догодило и откуд ја ту - разбојници су се искобељали из мог разлупаног фиће и побегли у шуму, без трага. Никад их више нисам срео.Пре, отприлике, двадесетак година, музицирао сам у ресторану &quot;Одмор&quot; на Ибарској магистрали. Познавали су ме гости по томе што сам желео сваком ко уђе у кафану да удовољим, или на неки други начин, поготову кад су у питању оне које сам одувек волео и које још истом мером волим, те &quot;проклете&quot; друге наше лепше половине.Мој колега Драгиша Симић, звани Рунда, из Ваљевске Мионице, дружио се и радио са мном. Истина, није богзна колико леп фрајер, као што сам ја, наравно, али су га истом мером волеле жене као и мене. Сећам се као да је јуче било, те дивне вечери, коју су нам улепшале две згодне девојке. Богзна како су све време биле расположене и веселе, одушевљавале се и дивиле се мени и Драгиши. А нас двојица смо им заузврат певали, падали на колена и испијали чаше у њихово здравље.Фото: В. Данилов/Архива ТВ НовостиИ, негде пред фајронт, кренули смо полако у љубавну офанзиву. Најпре смо се заводљиво гледали и помало држали за руке, а онда смо им нас двојица предложили и да се мало те ноћи дружимо. Прихватиле су то без убеђивања и позвале нас код њих у стан на кафицу. Становале су близу Калиша, у улици 7. јула, на петом спрату. Броја зграде се не сећам. Чим смо ушли, девојке су закључале врата, извадиле кључ из браве, сакриле га у дуету: - Сад сте наши! Скидајте се!Пресекао сам се и рекао:- Па добро, мајку му, откад се то зове кафица?!- Не брини, Еро - каже она што је пикирала на мене - биће и кафице. Него, чула сам да сте вас двојица прави швалери на магистрали, е, па сад се, господо и покажите!Мени се коса дигла на глави. И амбијент је био за моја схватања некако морбидан. По зидовима су биле исликане огромне орлушине са застрашујућим кљуновима и канџама, а намештај стари, од пре хиљаду година. Из отомана су вирили и испадали федери. Прошетао сам станом и снимио ситуацију. Изашао сам на терасу и бацио поглед доле. У оном очају дошло ми је да се бацим са спрата, али је доле зјапио застрашујући понор, а горе неумољиво небо. Једино ми је остало да маштам да се однекуд створи мини хеликоптер и повезе ме у непознатом правцу.- Е, Еро - помислим - што те снашло, снашло те, па сад док не сване ћути и трпи!Вратио сам се у собу и кренуо да на фин начин убедим или преварим девојке да нам откључају, али нисам успевао. И узалуд беше сва моја нада да ћу се пре зоре извући одавде. Мој колега Драгиша се боље од мене снашао. Пао је у загрљај своје девојке, док сам ја лудео као љута гуја. Долазило ми је и да од муке заплачем. Негде пред зору, наслонио сам се на један ишчупани федер, окренуо стражњицу зиду, и заспао. Тргнем се из сна негде око пет и скочим. Поново станем да преклињем ову што је требало да буде моја да нам отвори врата.Фото: Јутјуб принтскрин- Не, драги швалери, најпре ћете да попијете кафицу, уосталом, зато сте и дошли.- Каква кафа, само ми још кафа фали! Није ми ни до чега!И најзад, негде око шест нам отварају врата.Зграбили смо обојица своје блејзере које смо били окачили о раф иза врата и излетели, најзад, на слободу. Осетили смо сву лепоту и чар слободног дисања. Кренули смо аутом према центру... Кад, видим ти, мој ти се колега нешто ућутао и пребројава неку сићу. Севне ми кроз главу - наша зарада?! И ја и он смо их ставили у џеп блејзера. Сада су и моји и његови џепови били празни.- Опељешише нас ове две до голе коже - изустим напокон. - Али, ни за какве паре не бих више кроз она врата пакла.А оне најмање пола године неће морати да раде. Уосталом, кад је љубав у питању, па макар и овако баксузна, паре су ситна ствар, јер ја ни дан данас кад прођем улицом 7. јула не деси се да се не сетим те бурне ноћи из младости ране.* Нпортал.рс због вас даје нови живот текстовима из богате новинске архиве &quot;Новости&quot;, а овај текст је изашао у &quot;Сабору&quot; 1991. године.*БОНУС ГАЛЕРИЈА: Краљица народне музике Лепа Лукић - ретроспектива каријереЗа још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо &quot;на ти&quot;.Нова димензија новости, ваш &quot;Нпортал.рс&quot;.

ШРАФЦИГЕР ПОД ГРЛО: Млади Ера на мети разбојника на Ибарској

Ваш коментар

Топ коментари

Bekan