Јован Дучић рече да је највећа несрећа бити истовремено стар, болестан и сиромашан. Писмо једног лекара које је изашло у Политици говори управо о томе.

-Једном сам за викенд био у Сопоћанима, на свом имању. Долази из села једна жена која делује ужасавајуће: полуслепа, стара, сва у ритама, сва изгребана од трња, запуштена. Прилази ми пипавим ходом сасвим близу, поштапајући се кривом чворавом мотком, загледа ме дуго и без речи, као да проверава да ли ме види, одједном пита:

"Јеси ли ти Добро"? Потврдих. "Кумим те богом и свим живим да ми напишеш да сам умрла." Не разумем шта ми каже, све мислим да се погрешно изразила, да је хтела нешто друго да каже.

Питам: "Је л’ хоћеш да ти напишем да си болесна?" "Јок. Напиши ми да сам умрла, кумим те ко Бога.” ” Могу да ти напишем, баба, само да си болесна, друго не пишем, то се пише у месној канцеларији."

Фото: Профимедиа

 

 

"Ништа ми то не вреди. Молим те, напиши ми да сам умрла, да пошаљем сину да дође да га још једном видим док нисам умрла."

-Знам одакле је, путовала је пешке кроз трње око четири километара, полуслепа, и успут ју је трње изгребало, руке и лице јој крваре. Разумем тежину њене молбе, њена молба је тешка до Бога, последња, предсмртна жеља, стресно делује на мене сам њен изглед, а њена молба ме заледила, ведар дан ми се смрачио. Разумем је, али не могу да јој помогнем.

"Баба, написаћу ти да си тешко болесна, на самрти, па пошаљи сину, доћи ће он сигурно." "Ништа ми то не вреди, само ми ти напиши да сам умрла, кумим те и преклињем." Објашњавам јој да то не смем да напишем.

-Отишла је плачући без гласа, нисам сигуран да се жива вратила кући.

Тај стрес ме и данас држи. Дуго нисам ишео за викенд у Сопоћане. Ништа тужније у животу нисам доживео. Био сам на сахранама. Оне су свечаност у односу на неизмерну тугу немоћне, старе и слепе мајке. (Мислим да ће читалац схватити да сам лекар по струци, те ме је старица зато тражила.)

Оваквих и сличних трагедија, знаних и незнаних, безброј је у српском селу Рашке области у којем су остали само они који нису имали снагу са оду и чекају смрт као спасење од беде коју им живот чини.Неки не могу да чекају да умру природном смрћу и сами себи одузимају живот. И после смрти, ти несрећници испаштају, јер црква неће да им очита опело.

Преостала родбина моли, тражи медицинску документацију да покаже цркви да су им покојници били душевно поремећени како би их црква удостојила опелом. А зар је у таквим суровим условима живота могуће остати душевно непоремећен? Стари људи на селу су сви депресивни, јер живе у немогућим условима.

То није село, већ боравиште самртника. Ако су остали старац и баба, некако и живе. Баба умеси хлеб и помузе једину краву, а многи ниједну краву неамју. Али кад баба умре, деда буквално гладује. Изнемогао, напуштен од свих, не може да обрађује земљу, а нема где да купи хлеб, да умеси не уме.

Дешава се не тако ретко да се деда убрзо после бабине смрти обеси. Из великог поштовања према својој баби силно жели да све погребне обичаје одради, али не може да издржи, и пре навршене године од бабине смрти сам себи лиши живота. Дешава се да нема ко да ископа гроб покојнику, па гроб ископа поп и сам га сахрани, као што је био случај у српском селу Селац код Новог Пазара.

Проћи ћете читава села, а нећете чути лавеж паса. Псе нико не држи, јер немају шта да чувају, а и немају чиме да га хране, или у селу више нема ни људи ни паса. Најчешће имају једино кокоши. Лисице и вукови се у по бела дана шетају селом и загледају старце без страха, као да проверавају колико им је остало од живота. У по бела дана им лисице покупе кокоши. Срне се скоро припитомиле, можете их видети свакодневно како мирно пасу поред нечије куће.

Ето, то је само делић трагедије српског села. Ту трагедију нико не види и никога се не тиче. Неко ће рећи да сам претерао. Напротив, ово је само мало истине, а огроман њен део је невиђен. Српско село је позорница личних трагедија. Ко спасе српско село, спасао је Србију.

(Ало)

БОНУС ВИДЕО: 

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".