"Полица је и даље висила у ормару без врата. Био је то један од пројеката уређења дома који је одрадио мој бивши супруг, док смо још били у браку. Уградио је ормар који је служио као станица за хоби нашој деци и радни стол за мене. Сад је у њему стајао штампач. Полица је увек била прекривена хрпом приручника са упутствима, старим школским уџбеницима и књигама које су биле на списку лектире моје деце, за које сам сама размишљала да ћу их прочитати још једном. Полица је била уредна, али гледајући у њу нисам се сећала кад сам задњи пут било шта с ње користила или преместила.
Помакла сам неколико књига, прелиставала неке дуже него што сам мислила и вратила их на сто. Кад сам узела следећу књигу, из ње је испала коверта боје лаванде. Следеће што ће се догодити било је као шамар. Подигла сам коверту. Није било имена ни адресе. Нема марке. Лагано је затворена, па сам је лако отворила. Што ако није била за мене? Моја кућа, моја полица, моја коверта, зар не? Многи сценарији су ми пали на памет, а ни један није тачан.
На спољној страни картице која је била унутра налазила се мала, неидентификована цртана животиња. Била је слатка. Изнад ње је био натпис 'Опрости'. А унутра рукопис мог супруга који је недавно преминуо. Нисам морала да погледам потпис, одмах сам знала да је он то писао. Познајем тај рукопис од своје деветнаесте године.
Фото: Профимедиа
Уобичајен поздрав и две речи: 'Опрости ми'.
Мој бивши умро је две године након што смо се развели. Опраштала бих му многе ствари, због себе и због наше деце. Због њих смо одржавали здраву дистанцу и необичну блискост. Моје дедуктивно образложење рекло ми је да је ово писмо написано кад смо он и ја још били уроњени у шараду спашавања брака и надали се да ћемо опстати заједно.
Прочитајте још
'Трудићу се више'.
Више од чега? Око чега? Због чега? Је ли ово написано пре или после нашег покушаја да спасимо брак? Волела бих да могу да верујем да је, написавши ово, у том тренутку планирао да 'покуша више'. У срцу сам похвалила те покушаје. У глави сам знала да се непотпуни пројекти, било обнова купатила или брака, ретко остварују ако је одлука само - покушати.
'Желим прилику да ти надокнадим све'.
Не знајући датум или подстицај након којег је написао ово писмо, нисам имала појма да ли је то захтев за прву или последњу прилику.
Фото: Профимедиа
'Жао ми је'.
Његово се извињење наставило на две странице. То није било признање - то је била молба. Писао је о нашој дугој историји, будућности и жељи да наша породица преживи. Наша је породица преживела, премда не онако како је ико од нас замишљао или желео. Наша су деца одрасла и напредовала, упркос губитку. С обзиром на околности, сигурна сам да је то оно што би он желео. Морала сам да се запитам шта се догодило након што је мој бивши супруг написао то писмо, кад га је убацио између књига. Је ли чекао посебну прилику да ми га да? Можда је то била честитка за мој рођендан? Годину дана пре него што се одселио, кад смо 'радили' на нашем браку, поклонио ми је свећу за рођендан, јер сам волела свеће. То је била велика ствар за нас обоје. Додуше, његови су поклони током готово двадесет наших година били ствари које је он желео да имам, поклањао их је због начина на који се желио да се осећам кад ми их уручује. Признао је да никад није размишљао желим ли нешто. Дакле, оваква врста даривања била му је нова. Било ми је ново да примим нешто такво, толико другачије од осталих поклона. Рекао ми је како је испробавао мирис свећа док није пронашао мирис који је говорио Ејми. Та свећа није имала никакве везе с њим.
Можда је годину дана после свеће планирао да ми да честитку, јер је мислио да желим писмено извињење? Али, никад нисам желела извињење. Тад сам хтела мужа. Можда је то схватио, предомислио се и сакрио писмо. Или је можда било тешко разбити његову стару навику даривања, а писање писма, и затим скривање, уопште није имало никакве везе са мном? Чинило би се прилично дрским и неопрезним помислити да никада нећу пронаћи скривену коверту, или да је неко од деце неће пронаћи.
Истина, нисам била нека узорна домаћица. Прошла је вероватно готово деценија откако га је тамо сместио. Али, да му ово промакне и не склони је кад је могао?
Током две године након што смо се развели, пре него што је умро, сваке среде увече покупио би децу и водио их на вечеру. Узимао их је и сваки други викенд. Разговарали смо, шалили се, понекад се посвађали. Да се сећао писма, не сумњам да би га потражио и узео. И допустила бих му, вероватно без превише њушкања.
Фото: Профимедиа
Шта да сам картицу пронашла док је још био жив? Недељу или месец након што је отишао из нашег дома? Након што се поновно оженио? Би ли се тада извинио због тог извињења? Да ли би ми тада рекао да све повлачи? Држала сам писмо опрезно, као да ће ми мастило потећи на прсте и умрљати садашњи живот, остављајући неизбрисив подсетник на ревидиране снове. Била сам сама већ око осам година. Ово је писмо било део моје прошлости. Само што заправо и није. Ово писмо није успомена. Нисам била сигурна да ми уопште припада. Била је то грешка, пропуштена прилика или порука споља.
Поцепала сам га на ситне комадиће, премда не са злобом, нити са жестином. Бацила сам конфете од лаванде у канту за смеће, и одложила књиге натраг на полицу. И опростила себи што сам учинила обоје.
Искрена извињења нису била јача страна мог бившег супруга, али чињеница да је уопште написао такво писмо, омогућила ми је да након много година поверујем да нисам потпуно погрешно проценила мушкарца за којег сам се давно удала. И то је био најбољи поклон који ми никад није дао", пише списатељица Ејми Сју Натан за портал Your Tango.
БОНУС ВИДЕО:
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".
