Током владавине Идија Амина, у Уганди су се на сурове начине кршила људска права, прогоњене су етничке мањине, у држави је владала корупција, а са својим политичким противницима брутално се разрачунавао. Смртне казне су извршаване у његовом присуству, а многи осуђеници завршавали су у чељустима крокодила. Сведоци тих потресних призора говорили су касније да је диктатора одушевљавао звук пуцања људских костију приликом угриза крволочних животиња.
Штавише, Иди Амин говорио је и да је јео људско месо али, према његовим речима, “само под принудом”. Широко је распрострањено мишљење да је Амин био канибал са предумишљајем.
- Јео сам људско месо. Врло је слано, сланије и од леопардовог - изјавио је једном приликом.
Неке од егзекуција је преносио на државној телевизијији, али су се далеко шокантнији догађаји одигравали у његовој резиденцији. Поред крволочних ритуала, Амин је имао низ патолошких сексуалних склоности које су ван домашаја маште здравог човека. Када је као официр био ухваћен са две жене у војном шатору, надређенима је говорио да му је једна супруга, а друга старија сестра – “дада” . Због тога ће током читаве политичке каријере имао надимак Дада.
Својом сексуалном потентношћу се радо хвалио, и имао више жена. Неке од њих присиљавао је на сексуалне односе и убијао чланове њихових породица или законите мужеве. Амин је у току свог политичког успона и владавине имао неколико жена, које је мучио на свирепе начине. Спекулише се да је иза себе оставио око четрдесеторо деце. Само двоје је успело да осети чари лагодног живота. Званично је био ожењен са 5 жена.
Прочитајте још
Године 1974. Амин је извео један од најбизарнијих потеза у својој и иначе скандалозној диктаторској каријери. На националном радију је објавио како се развео од своје три жене и да му је остала “само једна” - жена број 4!
Како су године одмицале, Амин је постао невероватно чудан и некомуникативан. Након што је Уједињено Краљевство прекинула односе са његовим режимом, Амин је 1977. прогласио победу над Британцима, а себе прогласио освајачем Британске империје.
До 1978, број Аминових блиских сарадника се значајно смањио, и он се суочио са незадовољством унутар Уганде. После убиства Лувума и министара Оријеме и Офумбија 1977. године, неколико Аминових министара је побегло из земље. Касније те године, након што је Аминов потпредседник, генерал Мустафа Адриси, повређен у саобраћајној несрећи, трупе лојалне њему су се побуниле. Амин је послао војску на побуњенике, а неке од њих су прешле Танзанијску границу. Амин је оптужио танзанијског председника Џулијуса Њеререа за претњу ратом против Уганде, издајући наређење за напад на танзанијску територију.
Њерере је узвратио контранападом, потпомогнут избеглицама из Уганде. Аминова војска се непрекидно повлачила, упркос војној помоћи Либије, а он је био приморан на бекство 11. априла 1979. када је Кампала пала. Побегао је прво у Либију а затим и у Саудијску Арабију.
Покушао је да се врати у Уганду 1979, наводно да предводи оружану групацију коју је организовао пуковник Орис. Допутовао је у Киншасу, али га је заирски председник Мобуту Сесе Секо приморао да се врати назад у Саудијску Арабију.
Једна од Аминових жена, Мадина, изјавила је 20. јула 2003. да се Амин налази у коми и на самрти. Молила је председника Уганде Мусевинија да дозволи Амину да умре у Уганди. Мусевини је одговорио да би онда морао да одговара за своја дела. Иди Амин је преминуо у Саудијској Арабији 16. августа 2003, где је и сахрањен.
БОНУС ВИДЕО:
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".
