Османско царство вековима се простирало територијама данашње Турске, Балкана, Северне Африке и Блиског истока. Један од разлога њиховог успеха у покоравању земаља и успешној владавини биле су и њихове казнене методе које су утеривале страх у кости поданичким народима.
Андрићев роман, "На Дрини Ћуприја" најпознатије је штиво српске књижевности које говори о бруталностима османске технике кажњавања непослушних. Једно од најстрашнијих је свакако набијање на колац. Међутим, посебних врста мучења нису били лишени ни најближи султанови људи.
Закон братоубиства
Од средине 15. века у Османском царству се утврдио тзв. "закон братоубиства" који је кодификовао Мехмед II. У суштини била је то стара устаљена пракса обичајног права Турака Селџука. Мехмедовим "правилником" овој појави дат је ранг закона, са посебним објашњењем како се он спроводи у условима преузимања османског трона.
Фото: Јутјуб принскрин/Velicanstveno Stolece
Наиме, познато је да су османски владари могли имати до четири законите (шеријатом дозвољена) брака у исто време. Поред тога, могли су имати неограничени број конкубина (робиња). Из односа са свима њима, рађао се велики број деце, који су у зависности од политичких околности и свог положаја у палати, имали отворен пут до врха власти.
Брат који би се домогао трона "легитимно" је убијао сву осталу браћу и сестре, што се сматрало не само дозвољеним, него и пожељним, јер је тиме спречавала могућност потенцијалне узурпације, побуне или грађанског рата.
Прочитајте још
Иако се није а приори примењивао након смрти сваког владара, овај Мехмедов закон довео је до смрти више од 80 османских принчева и принцеза у периоду од 150 година.
Најупечатљивији такав случај био је тренутак доласка султана Мехмеда III на османски престо, који је том приликом ликвидирао свих својих 19-оро браће и сестара. Неки од њих били су тек одојчад! Братоубиство је вршено устаљеним начином, сви су задављени свиленим гајтанима, непосредно по ступању њиховог брата на власт 1595. године.
Због свих недостатака, закон братоубиства обезбеђивао је да најсуровији принчеви дођу на власт. Принцпип најјачи влада модификован је временом, али ни нови методи нису били хуманог карактера. Од почетка 17. века јавља се пракса да сва браћа и сестре новог султана бивају закључаван у палати Топкапи у Истанбулу, где су живели и по неколико деценија, током владавине свога брата. Генерације османских принчева проводиле су тако своје животе у уским собама, пригодно званим кафези.
Сама палата била је симбол суровости отоманске владавине чак и за саме чланове османске династије. Да би ушли у њу, посетиоци су морали да прођу кроз Царску капију, у којој су с обе стране биле нише са главама последњих убијених криминалаца.
Фото: Јутјуб принскрин/ LigaPrijepolja
У комплексу се налазио и Први суд, кроз који су могли да прођу сви султанови поданици и траже правду за себе. Међутим, испред Другог суда, који се налази у истом кругу, стајали су мермерни стубови са одсеченим главама главешина, који су на било који начин увредили султана. Биле су пуњене памуком, ако су некада били везири, или сламом, ако су били мање утицајни у друштву.
Подсетници на сурове али спорадичне егзекуције, била су неретно изложена убијена или измасакрирана тела која су излагана поред Централне капије као додатна упозорења на сваки потенцијални сукоб или неслагање са вољом султана. Поред тога, многи кажњеници представљали су "ходајуће опомене", јер су остајали у животу са одсеченим носевима, ушима, језицима...
Смртна казна била је толико уобичајена да је у Првом суду подигнута Фонтана егзекуције, где су џелат и његов помоћник прали крваве руке, након сече глава жртвама.
Фонтана је била најстрашнији симбол моћи коју је султан имао над поданицима, пише историчарка Барнет Милер.
Коришћена је нарочито често током владавине султана Селима I (1512-1520). Током осам кратких година владавине, убио је седам великих везира и одредио више од 30.000 смртних казни. Милер истиче да је једна од најчешћих клетви тадашњег Отоманског царства била: "Дабогда био везир султану Селиму".
Баштовани
Може се претпоставити да је због велике пажње постојало посебно радно место за џелате. Међутим, крвави посао за султана обављали су ни мање ни више него бостанџи-баше, односно главни баштовани.
Ови баштовани, међутим, нису имали исти опис посла као данашњи: поред тога што су неговали султанове рајске вртове, они су били и царински инспектори и полицајци. Такође, били су и џелати.
Они су зашивали непослушне осуђене жене у вреће са камењем и бацали их у Босфор. Тако је страдало 280 жена из харема султана Ибрахима (познатог као Ибрахим Луди), јер је желео да ужива у одабиру њихових наследница.
Међутим, можда и најнеобичнији обичај који се тиче смртне казне у Османској империји јесте онај у ком се баштован и његова жртва тркају. Исход је дословно од животног значаја за главешине (које су, иначе, једине и добијале ову шансу) и за њихове егзекуторе.
Нико не зна како је настао овај обичај. У сваком случају, бостанџи-баша је имао задатак да позове осуђеног, који би наравно одлично знао зашто је позван, али је морао да ћути, због пристојности. Онда би морао да попије шољицу шербета. Ако би шербет био бео, онда не би имао због чега да се брине, али ако би био црвен, могао је да очекује трку живота и смрти.
Већина жртава падала је непосредно након испијања фаталног шербета - пресуђивали су им јањичари. Међутим, велики везири могли су да трче на растојању од око 300 метара од палате, кроз башту и ка рибљој пијаци с јужне стране комплекса, који гледа на Босфор, где се налазило назначено место извршења пресуде.
Ако би везир стигао до капије рибље пијаце пре главног баштована, био би само прогнан. Али ако би затекао бостанџи-башу како га чека на капији, могао је да очекује да ће његово тело ускоро јести рибе на дну Босфора.
Отомански архиви показују да је овај чудни обичај трајао све до почетка 19. века. Последњи човек који је трчао за голи живот био је велики везир Хаџи Салих-паша који је био босански паша. Он је у новембру 1822. године успео да добије право на живот и не само то - именован је за главног гувернера Дамаска.
После тога, обичај је ишчезао, као и само царство. Османлије су једва преживеле 19. век, а у двадесетим годинама прошлог века Турска је оживљена захваљујући томе што је Кемал Ататурк окренуо леђа свему ономе што је представљало Отоманско царство.
БОНУС ВИДЕО:
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".
