У РОДНОМ ДОМУ ЈЕЛЕНЕ БРОЋИЋ '91: Певачица имала 15 година, увелико била на естради

Далеке 1991., са свега петнаест, већ је објавила свој други албум "Заљуби се у мене", а исте године екипа часописа "Сабор" била је у посети родном дому тада малолетне певачице у селу Турица код Гуче.

Текст преносимо у целости:

Петнаестогодишња Јелена Броћић озбиљно прети да врло брзо постане најпознатија малолетница на естради. Црнокоса, симпатична, вредна и распевана Драгачевка однедавно је пола Београђанка. У Београд се преселила због школе - ученица је првог разреда средње музичке школе "Јосип Славенски". Ипак, њен прави дом је још у Турици. Због Јелене се и "Сабор" нашао у живописном сеоцету које постаје све познатије баш захваљујући њој. На два и по сата вожње од Београда, три километра испред надалеко чувене расвиране Гуче, налази се сада помало успавано село. Стотинак нашироко раштрканих домаћинстава удобно се сместило у сненом, брежуљкастом, заносном крају у којем царују мир, цвркут птица, блејање оваца и мукање благородних крава. Ваздух опојно чист, вода кристално бистра, а на сваком кораку извори и бунари, а земља плодна. Само понекад чудесну тишину, прекидану само звуковима природе, поремети глас каквог усамљеног аутомобила. Аутобуса, никада, јер од Гуче се стиже само аутом или пешке. У ово доба године, када се снегови отопе, а сунце још не преузме сву власт, Турица не сија у свој својој лепоти.

- Кад све олиста, па замирише, биће сасвим другачије. Још када стигну наше чувене, заводљиве малине, само да знате. Сада сам у Београду, ето већ месец и по дана нисам била кући. Много ми моје лепо, мало село недостаје. Волим велики град, али мој завичај је лепши - каже млада Јелена.

Кућа Броћића је једна од најлепших у Турици. Сазидана је пре двадесетак година, када се Никола, Јеленин отац, вратио из Београда, заљубио у петнаестогодишњу Мирјану, њоме оженио и решио да не напушта родни крај. Као и све у овом крају, њихово домаћинство је задржало добар део традиције и оне неискварене, изворне лепоте која се види како у уређењу куће, тако и у начину живота, размишљањима. Ту је и неопходна, права доза савременог која се огледа у купатилу, модерном намештају, механизацији.

Прочитајте још

Снимио је хит "Нека пева ова кућа", а многи му не знају име

14:42

БАЈИНА ПРВА ЉУБАВ: Педалу добио писмом, док је био у војсци

15:06

ШРАФЦИГЕР ПОД ГРЛО: Млади Ера на мети разбојника на Ибарској

13:02

МОРАЛА ДА ПОБЕГНЕ: Зашто је Дубравка напустила Срећне људе

15:04

Седмочлана породица Броћић је све ређе на окупу. Главни "кривац" је најмлађа Јелена која се "одметнула" у певачице понајвише очевом заслугом. Посета "Сабора" била је одушевљено дочекана да се сви нађу заједно. Само, то није било баш тако једноставно јер свако је отишао за својим обавезама. Зато смо прво у Чачку са часа "извукли" Славицу, осамнаестогодишњу одличну ученицу четвртог разреда Средње економске школе. Затим смо свратили у гучански "Воћар" по Весну, најстарију од сестара Броћић. Ех, да чешће долазимо, па да их тако "извлачимо", кажу у шали. У кући нас је дочекао старији женски део породице - бака Милева и мама Мирјана. Требало је још само наћи деда Радојка који је био одлутао за овцама на неку од ливада у којима се овде не оскудева. За љубав најмлађе унуке на коју је изузетно поносан, прекинуо је занимљиву политичку дискусију са комшијом и дојурио да да свој незаменљиви допринос у сликању породице.

- У нашој кући свако има своје обавезе и сви пуно раде. Баба и деда су стари, али су опасни, самопрегорни радници који још привређују свом снагом. Бодре нас и поред њих нема шансе да неко забушава. Научили су ме да сурово и озбиљно схватам живот. Људи се овде целог века боре за опстанак, преживљавање. Од када сам се оженио, не сећам се да смо могли да одемо на викенд, на одмор, у провод. Одрицали смо се много чега. И децу смо од малих ногу васпитавали да раде. Сада се много штошта променило. Дугогодишњим радом створен је известан капитал. Сви се бавимо пољопривредом, а ја уз то радим у предузећу. Додуше, сада сам на једногодишњем неплаћеном одсуству да бих помогао Јелени и у сваком тренутку јој био при руци - прича глава породице Никола.

Поред оваца Броћићи имају и живине, три краве, справљају диван сир и још лепши кајмак. Имају пет хектара обрадиве земље и комплетну механизацију за обраду кромпира који је у овом крају чувен. Тридесет ари земље је под холандским малинама које су такође један од специјалитета Драгачева. Захваљујући томе, Броћићи су успели да ишколују Весну, а сада и Славицу која живи у Чачку и новопечену Београђанку Јелену.

Већ неколико година, у њиховој кући је главна тема музика. Уз Јеленине нове песме са плоче "Заљуби се у мене", коју је радио Љубиша Ковачевић, земљак, кућни пријатељ и верни сарадник, ради се брже и лакше. А када Јелена једном месечно дође кући и сама запева, прави је празник. Од малих ногу, била је чудо. Сећа се деда Радојко како је као трогодишња девојчица чувала овце. Али, пошто јој то некако није "лежало", он је на себе преузимао њене обавезе у замену за уживање у њеном лепом, чистом гласу.

- Стављали смо на сто столицу и на њу пели Јелену. Сви рођаци, пријатељи и комшије су долазили да је чују како пева. Од малена је њена жеља за песмом толико била јака да нисмо имали срца јој не помогнемо да успе - прича млада мама три велике ћерке, вредна, тиха и скромна жена.

- Као лаик сам осетио да је велики таленат. Кроз плач је пропевала, чим се родила. Још тада сам помислио да ћу једног дана од радости плакати када је видим на телевизији како пева. Нисам дуго чекао, то је брзо дошло - додаје Никола.

Када је пре неколико година Весна Змијанац чула лепушкасту девојчицу у Гучи како пева, узела ју је за руку, одушевљено је водила по радио-станицама, одлука је пала - Јелена ће постати певачица. Тако је једногласно решио кућни савет породице Броћић. И још, да се сва расположива финансијска и остала средства ставе у службу њене каријере. После су, како каже Никола, на сву срећу срели Љубишу Ковачевића и захваљујући томе, "није прогутао много врућих кнедли". Сада, заједно са ћерком, Никола успешно учи естрадну школу.

На наше питање дали је Јелена породична љубимица, једногласан одговор је - не. Весна подсећа тату да је по његовој замисли треће дете требало да буде син. Кроз смех, Никола признаје, а потом додаје:

- Ма да имам и десет ћерки као што су оне, не бих жалио за сином већ бих се њима поносио.

Све три лепе девојке нам стидљиво откривају да је тата врло строг. И то Никола храбро признаје правдајући се патријахалним васпитањем.

- И мама је строга, има својих принципа, али је некако попустљивија. Ипак, не бисмо да их мењамо - каже Славица.

На питање о момцима и удварачима, све три сестре се загонетно смешкају, не откривајући тајне. Радије би да опет ћаскамо о музици. Славица и Весна из све снаге подржавају Јелену, саветују јој како да се обуче, критикују њене наступе и помажу јој у одговарању на све бројнија писма обожавалаца. Признају да јој се диве, да им много недостаје, али да не би њеним стопама.

- Мене велики градови не привлаче, то је ужасан темпо живота. Што се тиче мојих планова, немам их, све ћу препустити случају - каже Весна. А Славица ће вероватно догодине за сестром у Београд, на студије.

Време у овој сложној породици просто лети. Спушта се сумрак, већ треба кренути назад. Славица жури у Чачак да учи. Као најактивнији возач у породици, Весна је вози на станицу, недавно купљеним "југом". Јелена са татом жури у Београд, да се испава јер је чека напоран дан. Пре подне школа, по подне "посело" у Неготину. Брзим, тужним погледом прелеће по родном крају, заборавља на лутке и дечје игре и машта о сусрету са Весном Змијанац. Кроз месец дана, доћи ће опет, да се изгрли са сестрама, надише чистог ваздуха и "напуни батерије". Док одлази, на радију трешти, по ко зна који пут тог дана, "Заљуби се у мене".

* Нпортал.рс због вас даје нови живот текстовима из богате новинске архиве "Новости", а овај текст је изашао у "Сабору" 1991. године.*