Фото: Бранко Гојковић
-Нема среће без туге, из свог искуства кажем. Постоји велика разлика између бола и патње. Бол је нешто што је наметнуто попут губитка најмилијих, велике издаје, а патња је ипак унутрашњи избор. На пример удовице врло брзо одлазе својих преминулим мужевима, то је просто избор. Ја сам покушавала да ограничим патњу, па чак и да је избегнем и да развијем један осећај брзог опраштања,а то је производ тешких ситуација са ратишта, истакла је Весна која од губитка супруга није скинула црнину.
- Удовица сам од ’99. године, када је мој муж отишао на небо. Што се тиче црнине, прво је било да је носим 40 дана, па шест месеци, па годину дана, после нисам могла да скинем. То је трајало годинама и на крају се то претворило у стил. То је и судбина, али је црна боја временом постала и мој имиџ – истакла је Весна.
Фото: Танјуг/Бранко Гојковић
Тврди да је конзервативних ставова, иако не делује тако, а на дан супругове сахране од бола је почела да нариче.
Прочитајте још
-Када је Вита одлазио била је маса људи и сахрањујемо га, а ја почнем да наричем. То никад нисам чула, нико ме није научио, нисам никад ни пробала. Почела сам са ‘Куку мене, мој Предраже’. То је невероватно шта у нама чучи, то је један крик бола, исконска љубав, а то је био мој Предраг. Диван нам је био брак, водили смо заиста поетски живот са чим ретко ко може да се похвали- закључила је сетно Весна.
(ГрандОнлине)
БОНУС: НАЈАКТУЕЛНИЈИ ВИДЕО СНИМЦИ
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".
