Дејан Загорац (40) мушкарац из Србије, преминуо је током привременог рада у шведском месту Седертеље, који се налази у близини Стокхолма. Да невоља буде већа, а несрећа тежа, његова супруга Уна је остала без икаквих средстава за живот, будући да је чекала на папире, а сав новац на Дејановој картици, услед закона, био је блокиран.
Чувши за њихову причу, а на иницијативу Ђорђа Петровића, наши људи са свих страна Балкана, пруужили су Уни и деци руку. Колико је ко могао, од 200 до 1.000 круна, слао је на рачун жене којој је новац био прекопотребан. У коментарима, током читаве објаве, ређале су се поруке саучешћа, али и скриншотови уплаћених донација. Када се тај новац преведе из круна у евре, ишао је од 20 па до 100 евра, а било је и већих донација. Новац је стизао са свих страна, уплаћивали су Срби, Босанци, Хрвати, Словенци, Црногорци, "наша раја са свих страна" је показала златну душу. Балканска дијаспора, и овај пут, као много пута пре, показала је да има и душу и срце и љубав, као и да је ту када треба да се пружи рука онима којима је најпотребнија, баш као тада породици Загорац.
А онда се недуго потом, огласила и Дејанова жена, Уна, захвалницом у виду објаве у истој групи. Читајући њене речи, са кнедлом у грлу, сазнали су до тада непознате детаље несреће која се стуштила на Уну и децу. Објаву коју је поделила крајем септембра у групи вам преносимо у целости:
"У знак сећања на Дејана Загорца (1981-2022)
Поштовани пријатељи, Дугујем вам једно хвала. Хвала на саосећању у нашем болу.
Прочитајте још
Хвала на несебичности и на људскости да помогнете некоме кога ни не познајете. Хвала вам што сте се нашли мени и мојој деци у најтежем тренутку у животу. За једно вече срушило се све. Борио се за нас. Борио се да деци ништа не фали, да им обезбеди све што им треба. Да створи. Био је способан, вредан, најбољи таја на свету.
Таман смо требали да станемо на ноге. Само да завршим ово, само да урадим оно и шта се деси? Оде живот драги људи. Само две недеље су нас делиле од планираног одмора.
Остала сам без супруга после 5 година брака. Имао је само 40 година. Оставио ми је ћеркицу и сина. Сваки дан када дође са посла су се борили ко ће први да га загрли. Син пуни годину дана у недељу, а ћеркица 5 година у октобру. Бол је неописива.
Имали смо планове да крстимо сина. Требала сам да одем са децом без њега раније у Србију, али нисам хтела. Нисам хтела да пропусти прве кораке свога сина или да ћеркица плаче за њим. Рекла сам му да се више никада нећемо раздвајати. А раздвојили смо се заувек.
Малени виче ТАА ТАА кад га види на слици, а ћеркица тражи да је загрли најјаче на свету, како је само он умео. Нисам могла да је лажем. Рекла сам јој истину. Истина боли, али не желим да се нада да ће доћи или да ју је њен најбољи таја напустио, да има несто прече од ње.
Жао ми је што нису успели да уживају више са својим оцем. Трудићу се да га упамте и да буде поносан на нас. Тек нам предстоји борба. Нема назад, а ни много у будућност.
Дан за дан. Нажалост, ми смо извукли дебљи крај. А ви, учите на нашем примеру. Много бих имала за писати. Морам се захвалити људима који су ми се овде у туђини нашли физички у тим првим данима. Хвала Јуре, Миро, оче Арсеније, Снежо и Ћућо, Драгане и Млађо, Ирена и Милане, Дејановим колегама, комшијама, мом рођаку Милану, Ејубу.
То што су они учинили за нас се не може описати.
Хвала Ђорђу на подршци и овој дивној групи и свима који су се јавили преко ње, Ћосовић транспорт, Радмили, цафе Капри, Весна и многи други. Хвала свима који су се јавили и упутили психичку подршку, смештај док се не снађемо, посао.
Нисам имала снаге да читам, све су ми преносили. Нисам била мирна док га нису превезли, три недеље после смрти. План ми је да кад прође од супругове смрти 40 дана идемо назад за Шведску. За почетак да завршавамо обавезе око супруга папиролошки и да видимо шта и како даље. Деца имају заказане контроле код доктора и код зубара у новембру.
Радмила ме је контактирала и помоци це нам око папира. Ја бих при повратку повела са мном неког мени блиског кога деца познају да ми у први мах помогну око њих. Требао би нам стан са пријавом на адресу и уговором како бих могла да тражим бостадсбидраг.
Живели смо у Седертељу две године и ту би нам највише одговарало. Ћеркица иде у Бергвикс форскола, а за сина тек треба да предам кад се вратим. Стан нам је потребан после 20. Октобра, почетка новембра. Прво бих то да решим. Хвала још једном", написала је Уна крајем септембра.
(Блиц)
БОНУС: НАЈАКТУЕЛНИЈИ ВИДЕО СНИМЦИ
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".
БОНУС: НАЈАКТУЕЛНИЈИ ВИДЕО СНИМЦИ
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".
