Далеке 1998., бројао је двадесет шест година на сцени, а за "ТВ Новости" присетио се својих почетака.
Како је, као младић, нудио своју прву песму "Волео сам девојку из града" по београдским дискографским кућама, и шта га је натерало да се посвети певању, прочитајте у тексту који преносимо у целости:
Готово сваки дан проведен на естрадној сцени, а има томе већ двадесет и шест година, могао би да буде "страница мог живота". Догађаја и доживљаја је заиста много, па се тако неке важне странице просто затуре и забораве. Сада, када треба да издвојим оно што је било најважније или што ми је трајно остало урезано у сећање, на памет ми падају два догађаја из времена када још нисам био "звезда". Баш из тог времена, када није било све тако сјајно и бљештаво, сећам се нечега што ће ми остати као незбрисиве и важне успомене...
Фото: Д. Мишић
Позиција на којој сам се налазио, пре него што сам ишта почео на естради и у дискографији, није била нимало ружичаста, нити је много обећавала. Те 1971. године, био сам млади студент електротехнике, ожењен Горданом, која је била ванредни матурант. Наша ћерка Марија тек је била рођена. Тада сам и "пропевао" - од муке. Како смо увек били без пара, мало-мало па сам од оца камчио: "Тата, дај ми за чарапе, пелене, цигаре... Треба ми за ово, за оно..." Наравно, моја мушка сујета је била повређена. Размишљао сам: "Какав сам ја то муж и отац, кад од свог оца сваки час морам нешто да тражим!?" Пожелео сам да сам нешто радим и зарадим, да обезбедим себи и својој породици егзистенцију, стални извор прихода. Тако сам се сетио да сам још као основац лепо певушио народне песме. И мада сам тада, као и већина мојих другова из генерације, био далеко од народне музике, одлучио сам да се опробам.
Имао сам, дакле, среће крајем '72 године да у мом родном месту буде прави човек за прави почетак: чика Обрен Пјевовић, који ми је понудио песму "Волео сам девојку из града". После вишемесечног увежбавања поменуте песме, дошао је дан када је требало да чика Обрен и ја одемо у Београд и песму и себе понудимо нашем свеколиком естрадном тржишту. Ту почиње прва од две најважније моје странице живота.
Прочитајте још
Фото: репринт ТВ Новости
Једног дана, пре зоре, чика Обрен и ја смо се нашли на аутобуској станици у Мрчајевцима, како бисмо на време "ухватили" аутобус и стигли у Београд. Прво што смо урадили, када смо се тог јутра нашли, било је да - истресемо из џепова све паре које смо имали. На страну смо одмах издвојили паре за пут тамо и назад, а остатак је требало да нам послужи за боравак у Београду.
По доласку у престоницу кренули смо у обилазак представништава разних дискографских кућа. Свуда су тражили да чују демо-снимак! Међутим, мми то нисмо имали, пошто је у то време касетофон и за чика Обрена и за мене био - мислена именица! Зато сам морао да певам уживо и без музичке пратње. То је у канцеларијама музичких уредника и тадашњих дискографских дрматора, онако са столица и преко писаћих столова, било више него непријатно. Осим тога, нисмо били доручковали, били смо мртви гладни, а тек смо обишли половину разних кућа.
Хтели смо нешто да презалогајимо, али нисмо били сигурни да ли са оно пара што смо имали можемо да једемо у ресторану. Зато смо отишли на једну пијацу. Данас знам да је то Бајлонијева пијаца. На углу, преко пута те пијаце и данас се налази сампослуга у којој смо тада купили векну врућег хлеба и килограм обичне српске кобасице. Затим смо на једној пијачној тезги направили гозбу коју никада нећу заборавити! Кад год прођем поред Бајлонијеве пијаце, увек се сетим тог дана и те гозбе...
Фото: Р. Радетић
Пошто смо се тако "напуцали", кренули смо даље. Ни у једној кући нас нису дочекали са претераним одушевљењем. Уредници су мислили да је песма сувише мирна и дугачка. Тек у смирај радног времена, стигли смо у Гепратову улицу, где се налазило представништво "Дискоса". Музички уредник те куће био је, сада нажалост покојни, Добривоје Иванковић. Када је чуо песму, изљубио је чика Обрена и одмах заказао снимање!
Тако сам закорачио на естрадну сцену и почео да нижем дане пуне узбуђења. Плоча са песмом "Волео сам девојку из града" изашла је врло брзо...
Друга важна страница мог живота у неку руку је наставак прве. Када сам добио позив да будем гост у Врњачкој Бањи, на Фестивалу певача-аматера, већ сам био "професионалац". За то је требало да добијем хонорар од 40 хиљада динара! Тада су то биле велике паре. Мој први хонорар, осим ако не рачунам оно што ми је давала стрина: по пет динара ако купим шљиве до подне!
Фото: М. Коковић
И у Врњачку Бању сам, наравно, стигао аутобусом из Мрчајеваца. То је релација од педесетак километара, а ја сам током тог кратког путовања небројено пута пипнуо џеп у којем је био мој први хонорар. Истовремено, небројено пута сам правио и комбинације - шта ћу са тим парама и коме ћу шта купити. И шта год да сам комбиновао, увек ми је недостајало још мало да урадим све што сам желео... Пропутовао сам готово цео свет, али то путовање и узбуђење, тај новчаник у џепу и велике планове за ситне радости мојих најближих, и дан-данас могу да осетим и доживим.
* Нпортал.рс због вас даје нови живот текстовима из богате новинске архиве "Новости", а овај текст је изашао у "ТВ Новостима" 1998. године.*
БОНУС: НАЈАКТУЕЛНИЈИ ВИДЕО СНИМЦИ
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".
