Старац је ушао у канцеларију и дао ми НАЈДРАГОЦЕНИЈИ ПОКЛОН

Бојовић, који је оставио изузетан траг у историји српске престонице, описао је принципе који су га водили кроз живот и мотиве који су му давали снагу да ради.

Између осталог, открио је и да је највећу награду и признање за свој рад добио од једног старог Београђанина који му је дао драгоцен поклон - своју породичну реликвију. Текст преносимо у целости:

Од свега што ми се у животу догађало, најважније је било моје рођење. И то једноставно зато што сам баш ја био најбржи од милиона сличних сперматозоида! Вољом Господа дошао сам на ову планету да уживам у неким задовољствима... Размишљао сам да ли да будем користан или штеточина, оптимиста или песимиста, и одлучио да покушам да оставим неко добро дело. Сада сам већ у годинама када полако сводим свој животни салдо. Можда сам могао да будем кориснији, можда сам још нешто добро могао да урадим?

Било како било, место мог рођења било је ипак пресудно. А  како сам рођен на Дурмитору, моја прва учитељица била је природа. У њеној школи показао сам одличан успех и имао сјајне оцене. Увек сам поштовао законе природе и дивио им се, не покушавајући да их угрозим или мењам. Желео сам само да се уклопим у њене токове. И то ми се увек добрим враћало - у свим друштвима, а Бога ми и када су Евине кћери у питању...

Друга учитељица била ми је литература. Много сам читао и идентификовао се са разним јунацима. Некада сам уживао и у учењу, али сам се на крају определио за уметност, вајарство. Осим тога, врло сам радознао човек и увек знам тачно шта хоћу. То сматрам веома важним, јер код већине људи то не постоји. Зато сам се увек ужасавао оних који по своје мишљење иду код других и тако постају сервилни. Много ме је у животу коштало то што нешто слично никада нисам могао ни да одглумим...

Фото: Анђела Стевановић

Увек ме је било страх од људи који нагло одрасту и не умеју да се играју, постану надобудни, па чак и поверују да су важни и да нешто вреде. Стално сам дизао неке "личне буне" против таквих људи, "кретао на војну", водио своје ратове... С друге стране, и сам сам волео да стварам душмане. Били су ми потребни да ме коригују да не застраним. Некад сам био и очајан што немам дораслог душманина. Волео сам и да их организујем у неке замишљене војне формације, па да ме тако нападају препуштајући им да сами себе осликају, јер то најбоље раде...

Страница живота? Код мене је све било и важно и неважно. Био сам све и нисам био ништа. Све што сам радио трудио сам се да доведем до перфекције. Увек су ме други ометали, а ја сам, као Дон Кихот, живео живот борећи се против ветрењача. Као сваки народ, и ми имамо сјајне појединце којима медиокритети не дају да се афирмишу. Природа је то тако расподелила. Мало је креативних људи, а сијасет репродуктиваца. Њих је, код нас, претходни систем уљуљкао и дао им важност, чак неке функције, па су почели да мисле да су "прави", па ометају оне који би вукли или усмеравали овај или онај еснаф. Хоћу да кажем, да нам као друштву нема спаса до не вратимо неке вредности и адекватно наградимо људе који заиста вреде.

И данас учим лекције од природе. Ето, дао ми је Бог да и на послу, у Зоолошком врту, посматрам своје штићенике како се понашају и придржавају канона, које им је природа утиснула пре неколико милиона година, и како од њих не одступају. Човек се, међутим, труди да те каноне мења и зато се увек - спотакне. За мене су то највећи универзитети живота.

Фото: репринт ТВ Новости

Научио сам да анимирам себи сличне, креативне људе, које као да ми само небо шаље. Тако сам упознао и дивног, паметног човека, доцента др Душана Станојевића, гинеколога са којим сам овде, штапом и канапом, правио сјајне подвиге на којима би нам позавидели и највећи светски умови. Да живимо у некој другој земљи о нама би се писало, а свакако би долазили и други људи да од нас купе памет...

У сваком случају, не радују ме овоземаљска блага, али се зато обрадујем када упознам паметну личност или лепу жену због које ми крв запенуша. Онда се понашам као да сам шеик - или прави богаташ. Нажалост, све је мање таквих људи. Прошао сам сито и решето, више нема ствари које могу да ме разгневе, ретко шта може да ме одушеви.

Земља је, по Његошу, велико поприште где ратују супротности: памет против глупости, поштење против непоштења, креативци против медиокритета... Коме прсне чело - куку њему!

Једном приликом ме је једна новинарка питала зашто тако много радим и дали од тога имам материјалну корист. Одговорио сам јој да не само што немам користи, него чак имам материјалну штету, пошто неке важне људе за Врт о свом трошку водим да угостим као добар домаћин. Уследило је ново питање: "Зашто онда то радите?" Уместо одговора, објаснио сам како сам једног дана кренуо Кнез Михаиловом улицом и да ми је требало добра два сата хода да стигнем до Теразија. На сваком кораку заустављали су ме Београђани и захваљивали за све што сам урадио за наш град. З мене је то било признање које нема цену.

Фото: Н. Фифић/Анђела Стевановић

Друго велико, или чак најважније признање за свој рад нисам добио од државе, него од једног старог Београђанина. Једног јутра, док сам разговарао са браварима, зидарима и храниоцима животиња о томе шта ко треба да уради тог дана, у моју канцеларију ушао је један осамдесетогодишњак. Отворио је врата несигурном, дрхтавом руком и старачким гласом ми се обратио: "Господине Бојовићу, ја сам Словенац, презивам се Зобец. Дуго живим у Београду и пратим ваш рад, па сам вам донео поклон..." Поштујући његове године, понудио сам му да седне и одступио од свог принципа да - поклоне не примам. Из џепа је извадио књигу у лепом повезу. Личила је на Библију. Онда ми је објаснио да су то целокупна Прешернова дела. Ту књигу је Прешерн лично поконио његовој мајци, која ју је чувала као породичну реликвију до пред смрт. Онда ју ту драгоценост поконила сину и рекла: "Сине, поклони ово неком правом човеку". Зобец је устао и наставио: "Господине Бојовићу, ја сам одабрао вас..." Отворио је књигу и написао посвету. У књизи је био и један рунолист са његових родних Алпа.

Био сам заиста ганут. Казао сам му да ће то убудуће бити моја - породична реликвија. И заиста: то признање ми је највредније у животу, важније од било какве државне или политичке награде. И сада тврдим да се то никаквим новцем не може платити. Зато и мрзим грамзивост, која увек доноси неспокој и очекивање да стигне неко трећи да узме своје. Зато сам се трудио да никада немам ни трунке путера на глави, а људи и не слуте како то даје диван осећај слободе и опуштености.

Све сам то научио од Јесењина, песника који каже: "Не може свак' к'о јабука/ Да пада крај туђих ногу./ Ово је највећа исповест мангупа/ којом се исповедит могу."

Ако постоји рецепт - како успети у животу - ово је тај рецепт.

* Нпортал.рс због вас даје нови живот текстовима из богате новинске архиве "Новости", а овај текст је изашао у "ТВ Новостима" 14. јула 1998. године.*

БОНУС: НАЈАКТУЕЛНИЈИ ВИДЕО СНИМЦИ

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".