Открила је све оно што је у то време занимало публику која је с нестрпљењем чекала сваки њен наступ и увек јој је громогласно аплаудирала на музику и емоцију коју је несебично поклањала.
Од блата се пита не прави - рекла је помало љутита када ју је у њеној исповести зауставила питањем Гордана Брајовић - коме дугује за успех.
- Да нисам вредела, зар би могло било ко да ми помогне - говорила је севајући очима - Знам да су многе приче везиване за мене, али да ја нисам имала глас, своју личност, зар бих прошла.
Како су тада сматрали да су многи у њеном пословичном деколтеу, били спремни да прочитају ледоломца, жар, који је топио сваку препреку на путу.
Фото: Архив Новости
Прочитајте још
- Ја сам и пре тог малог створа на хаљини постојала. Моја песма "Над извором врба се наднела" био је мој први успех , после је дошла "Љубав на сеоски начин" са песмом "Ноћас ми срце пати". Препрека више није било. Телевизији дугујем много. Не видим да је мој деколте, у поплави голотиње, могао нешто да учини. Ако баш хоћемо и Далиборка Стојшић је пре мене имала такав (ово - такав - читати са дугим нагласком на прво "А" деколте, па Лепа Лукић... Значи није деколте био пресудан већ моја личност, добра песма, мој изглед, све заједно. Што је некима у сећању остао само мој деколте, не смета ми.
Док је давала овај интервју, Силваниног деколтеа ни трага. Била је одевена у црну кошуљу закопчану до грла, кариране панталоне, са качкетом је пре личила на пословну, рационалну жену, него на опуштену диву која сањари на имагинарном престолу. Увек напрегнута, у неком ишчекивању. Можда и због кофера који вечито спакован чека поред врата. Телефони су стално звонили. Стицао се утисак да би сваког тренутка негде кренула.
Фото: Архив Новости
- Велики сам песимиста. Бојим се живота. Будућности. Оног што ће сутра бити. Стрепим да ли ће га уопште бити. Тешко сам живела. Нас осморо деце остали смо без оца. Рано сам почела са зарађујем и грчевито се грабим да себе обезбедим. Кад помислим да једног дана нећу бити овако тражена, ухвати ме паника.
Док је причала, нервозно је по рукама преметала чашу са "метаксом" у којој је било тек неколико капи. Јер, она није пила, пушила. Фини дуги прсти, још финији склоп шаке којим би се, рецимо, један Томас Ман озбиљно позабавио да је Силвана мадам Шоша са "чаробног брега"
- Можда сам баш у кафанама, у којима сам некад певала стекла тај страх од СУТРА, од будућности . Јер кад музика угасне, кад престану да звече чаше, а распевани гости оду својој срећи, својим кућама, а ја останем сама, питајући се да ли за мене постоји СУТРА!. Ужасавам се при помисли да се некад поново вратим у кафану. То би за мене била смрт. Ето, док вам причам о томе, нека мора ме притиска (Видела је Гордана како јој грч прелази преко лица, а руке још нервозније врте чашу). Можда зато толико радим, а да нисам свесна Хоћу да се обезбедим за касније...
Фото: В. Данилов
- А муж зар он није ту да Вам помогне, као нека врста сталне гаранције?
- Желим да економски будем независна, да имам свој мир и своју сигурност, да будућност мене и мог детета не буде као што је била моја прошлост. Радмило је диван. Сада се лепо слажемо, али никад се не зна шта носи дан, а шта ноћ...
Кафана је део њене биографије, па се Гордана питала, како се, кад је отишла из ње борила против кафанске певачице у себи.
- Никада себе нисам сматрала кафанском певачицом. Док сам певала пред гостима, замишљала сам да сам на естради. Готово цела моја каријера кафанске певачице почела је и завршила се у "Скадарлији", пред публиком која зна шта је песма . Моји гости су били све сами високо образовани људи. Нису то били превејани пијанци који ломе чаше, јуре певачицу. То је све било на једном лепом нивоу. Пошто код нас нема школа за образовање народних певача, ја сам ту научила много. Стекла сам рутину, мада никад не певам рутински,стекла сам сигурност, мада никад нисам сигурна толико да бих певала било шта. Ја нисам била од оних раскалашних певачица које пуше, пију, које имају некакав речник. Имала сам своје достојанство и нисам дозвољавала да газе по мени.
И поред свих настојања Силвана често није могла да избегне епитет кафанске певачице. Многи су желели да остане тамо где је и била. Они су тако поступали с њом, а она је целог живота настојала да оде даље. Са завршених седам разреда гимназије покушавала је да буде интелектуалац. Читала је Нушића, Достојевског, Толстоја. Дружила се са светом "који зна шта је лепо и добро..." И није желела да кад се поведе разговор буде приглупа певачица која се осим у народну песму разуме ни у шта..."(Архив Борбе, ТВ Новости, 18.2.1972.)
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".
