Караџић је из Хага диктирао своју поруку телефонским путем ћерки Соњи.
Порука првог председника Републике Српске Др Радована Караџића гласи:
''Демократије нема без парламента. Пре избора 1990. године, током промена Устава БиХ амандманима смо тражили да се уведе Веће народа. Председник Златан Каравдић нас је одбио, јер би то "значило федерализацију БиХ". Није рекао зашто би то било лоше и како то да је Србија федерализована, да је Југославија конфедерализована до распада, а БиХ не уводи структуру која је уобичајена у вишенационалним земљама. Обећао је да ће увести "Савјет за националну равноправност" који је у Уставу био и остао "мртво слово на папиру" - као што се и данас изигравају сви споразуми. Свет безуспешно покушава да опстане у таквој "бесудној" ситуацији, где ништа није гарантовано и где се све може изиграти.
Дуго је трајала наша борба за очување мира у Босни, целе 1990. и 1991. године, а онда је Скупштина БиХ срушила и последње наде прегласавањем на питањима из Устава, на којима нигде у свету нема прегласавања. Једини ненасилан одговор на то уставно насиље било је формирање парламента Срба у БиХ. Потез су оправдали, осим два – три изузетка, сви српски посланици из свих партија и свима њима припада заслуга и захвалност, јер су остали верни народу по сваку цену. Овај народ то заслужује.
Српска Скупштина је одмах запажена у Међународној заједници, а кад је неуставно донесена одлука да БиХ тражи независност, Српска Скупштина је опет демократски одговорила – није инсистирала на праву вета, него је формирала Републику и свој народ изузела из тог уставног насиља. Иако нисмо подржани ни од кога у свету, то је имало велики, пресудан значај. Бадинтер је већ половином јануара 1992. године обуставио аутоматско признавање БиХ закључком да Срби тамо имају своју републику и да БиХ није у истој позицији као Словенија и Хрватска. Зато је основана подконференција Европске заједнице за Босну и Херцеговину, тзв. Карингтон – Кутиљерова конференција која је дала исте резултате као и Дејтон.
Прочитајте још
Тиме су легитимисане све одлуке наше Скупштине, иако нас нико није подржао, али нико није могао ни да оспори. Били смо поучени искуствима из вековне борбе за слободу, нарочито Устанком из 1875 – 1876, када смо, и поред успеха, остали без ичега и добили Аустроугарску као протектора. Схватили смо да „идеални удео“ у власништву БиХ није решење и да треба реално утврдити шта је чије, на којим просторима су три народа суверена.
Да смо тако урадили са просторима Јужних Словена и након наших победа у оба балканска и оба светска рата, са више права и више правде, Срби би имали дефинисану своју територију и избегли би страдања, избегли би два геноцида из светских ратова.
Овога пута је било другачије. Зашто? Зато што нису у питању била непокорена племена и оружане групе, него је то био народ са својим институцијама које су и противници морали да уваже.
Колико год се незаконито и насилно мењао тај међународни споразум из Дејтона, последња одбрана је наша скупштина у којој свако може добити аутентичан став народа и црвену линију испод које се неће и не може ићи. То се тиче наших права, уобичајених и у сличним уставима и потврђених у Савету безбедности УН и нико не може да у име својих неправних тежњи оспорава нама права за која не би дозволио да му буду оспоравана. Народна скупштина је учинила јасним да ништа није важније од народа и његових праведних тежњи за мирним животом и остваривањем природних потенцијала. То није ништа више од права која се признају и другима.
Наш народ може да буде поносан на јединство које је постигао и на своју Скупштину чије је заједничко чедо Република Српска.
У тој Скупштини је од првог дана успостављена једнакост и слобода, однегован културан и господствен однос према себи и према другима, а достојанствен наступ и аргументи постали слика народа који представља и за чије добро делује. Она УВЕК мора бити место очувања тих вредности. Само тако је она неосвојива тврђава, а наше чедо, Република Српска заштићена и вољена.''
