Јесте ли знали да у центру Београда постоји место где се традиционално деценијама мењају сличице?
Постоји много традиција у нашем граду, које се саме по себи разликују и чине један шаренолик спектар живота Београда.
Међутим, једна, помало прећутна традиција, некако без помпе, медија, стихијски, већ деценијама постоји у самом центру града. Теразијска чесма и плато код хотела Москва током читаве године представљају тачку налажења и на место где се безмало пута прочује: "Имам, имам, имам, имам, немам!"
Ова локација је традиционални главни пункт за мењање сличица!
Београђани, али и људи из других градова, без икаквих договора, прецизирања термина, јављања, долазе и проводе време са људима које никад у животу нису видели, а које све везује иста пасија за разноликим албумима.
Фото: Приватна архива
Прочитајте још
Како је све почело
Када се кнез Милош Обреновић после деценија изгнанства вратио у Србију, одлучио је да овај догађај пригодно обележи. Како би и следећим нараштајима оставио нешто по чему ће да га памте, затражио је да се направи велелепна чесма. Чесма као симбол нечег чистог, неисквареног, трајног, симбол тока живота. Такође, ова чесма имала је и велику корист за грађане јер би на истој могли, на једном од главних тачака у граду, Теразијама, да точе воду, без ограничења. Поред уклесаних иницијала владара "М.О. 1860.", због места на ком се првобитно налазила, па је на крају поред сеобе на Топчидер на исто и враћена, и данас ова чесма носи назив Теразијска чесма.
Још у то време, Теразије и плато око чесме представљали су битан "пункт" за окупљање народа. Не само младежи, која је, чим падне ноћ, трчала на ово место да се здружава и бегендисује, под изговором да точи воду, већ су се и преко дана окупљали пролазници свих година. Мајке, слушкиње, жене, чекајући свој ред за воду, препредале су свакакве приче, не би ли прекратиле време. Официри, чиновници, занатлије, људи различитих занимања су прихватили овај део града као место где се сви могу превасходно освежити, напојити, предахнути али и чути неку нову тему о збивању у земљи, и одговорити на најразличитије могуће приче.
Тада, уместо сличица као данас, на истом месту размењивала су се искуства, информације, речи, па чак и емоције.
Прве сличице у Београду биле су у чоколади
Прве сличице у Београду биле су сличице фудбалера и појавиле су се у чоколади! Заправо, Михајло Шонда, власник фабрике чоколаде у Београду, имао је одличан таленат за маркетинг и продају.
Смислио је начин како да повећа продају својих производа, па су тако људи и деца који су хтели да сакупе све сличице и попуне албум, морали да купују што више чоколаде. На тај начин је Шонда себи обезбедио сталне приходе, јер је био први који је увео сличице, а знао је да ће то успети и да ће за њима бити велика потражња.
Фудбал је у то време стекао изразиту популарност, па се Шонда водио мишљу како ће онда и сличице са лицима фудбалера такође бити популарне. С обзиром на то да је први увео овај тренд, одмах је наишао на изузетно позитивне одговоре.
Деца су заједно са родитељима куповали велике количине Шондине чоколаде, не би ли добили што више сличица и тако попунили албум, док се за то време каса Шондине фабрике чоколаде итекако пунила.
Сакупљање сличица симбол детињства деце осамдесетих и деведесетих година.
Временом су Шондине сличице замениле сличице из чоколадица "Животињско царство", а некако је седамдесетих година двадесетог века почела општа помама за сличицама и албумима италијанске компаније "Панини", које су код нас штампале "Дечје новине" из Горњег Милановца.
Деведесетих година овај тренд чини се као да је нагло ескалирао. Није било детета које није скупљало сличице бар једне тематике. Попуњавао се Барби албум, албум са фудбалерима, чија популарност никад није ни престајала, као и чувени албум са сличицама везан са тада најпопуларнију ТВ серију у овом региону, "Касандра".
Мало помало, деведесетих су око Делијске чесме у Кнез Михаиловој и Теразијске чесме почели да се појваљују клинци са сличицама и списковима који су покушавали да нађу и размене ону последњу сличицу која им је требала да употпуне албум.
Временом је због ових или оних разлога место за "мењажу" пребачено на Теразије, где се готово сваког викенда око поднева скупљају хобисти и ентузијасти. Посебну популарност ово место добило је 2006. године изласком албума који је пратио Светско првенство у фудбалу.
Фото: Приватна архива
Данас тренд и даље живи
Може се рећи да заправо овај хоби скупљања сличица никад није ни престао да јењава. Иако некоме овај хоби изгледа детињаство, заљубљници у сличице кажу да је он за све од 7 до 107 година.
Данас постоји много већи број тема које се налазе на самолепљивим сличицама и чине албум. Постоје албуми са сличицама из разноразних видео игара, цртаних филмова, али су ипак и даље најпопуларнији они са фудбалерима. Овај хоби прати и дешавања у свету поменутог спорта, па тако за свако Светско првенство постоји засебан албум. Они албуми од ранијих година који су потпуно попуњени, заправо могу носити чак и велику новчану вредност, па их можете наћи по разним аукцијским и другим специјализованим сајтовима.
Они најупорнији сакупљачи сличица се, нарочито у време фудбалских првенстава, могу наћи код Теразијске чесме, са списком и оловком у рукама, надајући се да ће пронаћи баш оне сличице које им недостају за попуњавање целог албума. Код чесме се састају деца, пензионери, девојке, мајке, очеви, другари, људи најразличитијих година, занимања, и имају исти циљ. Успут стичу нова познанства, па чак и љубави, које спаја исти хоби.
Уколико се отиснете "овим водама", важно је да знате да термин договора налажења не постоји. Место је фиксно, и већ деценијама се не мења. Сваког дана можете пронаћи некога ко стоји на платоу баш са овом намером, али је ипак највише хобиста ту викендом у подне. Знак распознавања је папирић са бројевима, и по која сличица која сакривено вири из џепа. Ко зна, можда баш на овом месту упознате пријатеља за цео живот.
(011info.com)
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".
