Jeste li znali da u centru Beograda postoji mesto gde se tradicionalno decenijama menjaju sličice?
Postoji mnogo tradicija u našem gradu, koje se same po sebi razlikuju i čine jedan šarenolik spektar života Beograda.
Međutim, jedna, pomalo prećutna tradicija, nekako bez pompe, medija, stihijski, već decenijama postoji u samom centru grada. Terazijska česma i plato kod hotela Moskva tokom čitave godine predstavljaju tačku nalaženja i na mesto gde se bezmalo puta pročuje: "Imam, imam, imam, imam, nemam!"
Ova lokacija je tradicionalni glavni punkt za menjanje sličica!
Beograđani, ali i ljudi iz drugih gradova, bez ikakvih dogovora, preciziranja termina, javljanja, dolaze i provode vreme sa ljudima koje nikad u životu nisu videli, a koje sve vezuje ista pasija za raznolikim albumima.
Foto: Privatna arhiva
Pročitajte još
Kako je sve počelo
Kada se knez Miloš Obrenović posle decenija izgnanstva vratio u Srbiju, odlučio je da ovaj događaj prigodno obeleži. Kako bi i sledećim naraštajima ostavio nešto po čemu će da ga pamte, zatražio je da se napravi velelepna česma. Česma kao simbol nečeg čistog, neiskvarenog, trajnog, simbol toka života. Takođe, ova česma imala je i veliku korist za građane jer bi na istoj mogli, na jednom od glavnih tačaka u gradu, Terazijama, da toče vodu, bez ograničenja. Pored uklesanih inicijala vladara "M.O. 1860.", zbog mesta na kom se prvobitno nalazila, pa je na kraju pored seobe na Topčider na isto i vraćena, i danas ova česma nosi naziv Terazijska česma.
Još u to vreme, Terazije i plato oko česme predstavljali su bitan "punkt" za okupljanje naroda. Ne samo mladeži, koja je, čim padne noć, trčala na ovo mesto da se združava i begendisuje, pod izgovorom da toči vodu, već su se i preko dana okupljali prolaznici svih godina. Majke, sluškinje, žene, čekajući svoj red za vodu, prepredale su svakakve priče, ne bi li prekratile vreme. Oficiri, činovnici, zanatlije, ljudi različitih zanimanja su prihvatili ovaj deo grada kao mesto gde se svi mogu prevashodno osvežiti, napojiti, predahnuti ali i čuti neku novu temu o zbivanju u zemlji, i odgovoriti na najrazličitije moguće priče.
Tada, umesto sličica kao danas, na istom mestu razmenjivala su se iskustva, informacije, reči, pa čak i emocije.
Prve sličice u Beogradu bile su u čokoladi
Prve sličice u Beogradu bile su sličice fudbalera i pojavile su se u čokoladi! Zapravo, Mihajlo Šonda, vlasnik fabrike čokolade u Beogradu, imao je odličan talenat za marketing i prodaju.
Smislio je način kako da poveća prodaju svojih proizvoda, pa su tako ljudi i deca koji su hteli da sakupe sve sličice i popune album, morali da kupuju što više čokolade. Na taj način je Šonda sebi obezbedio stalne prihode, jer je bio prvi koji je uveo sličice, a znao je da će to uspeti i da će za njima biti velika potražnja.
Fudbal je u to vreme stekao izrazitu popularnost, pa se Šonda vodio mišlju kako će onda i sličice sa licima fudbalera takođe biti popularne. S obzirom na to da je prvi uveo ovaj trend, odmah je naišao na izuzetno pozitivne odgovore.
Deca su zajedno sa roditeljima kupovali velike količine Šondine čokolade, ne bi li dobili što više sličica i tako popunili album, dok se za to vreme kasa Šondine fabrike čokolade itekako punila.
Sakupljanje sličica simbol detinjstva dece osamdesetih i devedesetih godina.
Vremenom su Šondine sličice zamenile sličice iz čokoladica "Životinjsko carstvo", a nekako je sedamdesetih godina dvadesetog veka počela opšta pomama za sličicama i albumima italijanske kompanije "Panini", koje su kod nas štampale "Dečje novine" iz Gornjeg Milanovca.
Devedesetih godina ovaj trend čini se kao da je naglo eskalirao. Nije bilo deteta koje nije skupljalo sličice bar jedne tematike. Popunjavao se Barbi album, album sa fudbalerima, čija popularnost nikad nije ni prestajala, kao i čuveni album sa sličicama vezan sa tada najpopularniju TV seriju u ovom regionu, "Kasandra".
Malo pomalo, devedesetih su oko Delijske česme u Knez Mihailovoj i Terazijske česme počeli da se pojvaljuju klinci sa sličicama i spiskovima koji su pokušavali da nađu i razmene onu poslednju sličicu koja im je trebala da upotpune album.
Vremenom je zbog ovih ili onih razloga mesto za "menjažu" prebačeno na Terazije, gde se gotovo svakog vikenda oko podneva skupljaju hobisti i entuzijasti. Posebnu popularnost ovo mesto dobilo je 2006. godine izlaskom albuma koji je pratio Svetsko prvenstvo u fudbalu.
Foto: Privatna arhiva
Danas trend i dalje živi
Može se reći da zapravo ovaj hobi skupljanja sličica nikad nije ni prestao da jenjava. Iako nekome ovaj hobi izgleda detinjastvo, zaljubljnici u sličice kažu da je on za sve od 7 do 107 godina.
Danas postoji mnogo veći broj tema koje se nalaze na samolepljivim sličicama i čine album. Postoje albumi sa sličicama iz raznoraznih video igara, crtanih filmova, ali su ipak i dalje najpopularniji oni sa fudbalerima. Ovaj hobi prati i dešavanja u svetu pomenutog sporta, pa tako za svako Svetsko prvenstvo postoji zaseban album. Oni albumi od ranijih godina koji su potpuno popunjeni, zapravo mogu nositi čak i veliku novčanu vrednost, pa ih možete naći po raznim aukcijskim i drugim specijalizovanim sajtovima.
Oni najuporniji sakupljači sličica se, naročito u vreme fudbalskih prvenstava, mogu naći kod Terazijske česme, sa spiskom i olovkom u rukama, nadajući se da će pronaći baš one sličice koje im nedostaju za popunjavanje celog albuma. Kod česme se sastaju deca, penzioneri, devojke, majke, očevi, drugari, ljudi najrazličitijih godina, zanimanja, i imaju isti cilj. Usput stiču nova poznanstva, pa čak i ljubavi, koje spaja isti hobi.
Ukoliko se otisnete "ovim vodama", važno je da znate da termin dogovora nalaženja ne postoji. Mesto je fiksno, i već decenijama se ne menja. Svakog dana možete pronaći nekoga ko stoji na platou baš sa ovom namerom, ali je ipak najviše hobista tu vikendom u podne. Znak raspoznavanja je papirić sa brojevima, i po koja sličica koja sakriveno viri iz džepa. Ko zna, možda baš na ovom mestu upoznate prijatelja za ceo život.
(011info.com)
Za još vesti zapratite nas na našoj zvaničnoj Fejsbuk stranici - budimo "na ti".
Nova dimenzija novosti, vaš "Nportal.rs".
