ТРАГИЧНЕ СУДБЕ: Ко је у стварности дечак с трактора из Олује

Фотографија дечака за воланом трактора у избегличкој колони, која је због гранатирања 4. августа 1995. кренула из Книнске крајине, обишла је свет. 

Иако филм не преноси јасно по чијој животној причи је урађен лик дечака са трактора, он је заправо персонификација више дечака који су проживели исту судбину тих трагичних августовских дана.  

Драган Миоковић, тада дванаестогодишњак, са мајком, братом и баком напустио је свој породични дом "док акција не прође". Са нешто основних ствари, из села у околини Грачаца упутили су се трактором негде на сигурно. Акција је прошла, али се Миоковићи никад више нису вратили у свој породични дом.

Драган је једном приликом за медије рекао да се сећа и даље тренутка када су морали да напусте дом. Да се сећа да су морали да журе, да се спакују што пре и крену. Навео је да тада није било дана да нису чули вест да је неко из села убијен, тако да му је све то много траумачније било од саме колоне и доласка.

Фото: Архива Новости

Како је пре неколико година рекао, он је доста возио трактор и пре тог дана и да му је све то било нормално, али и да су га након селидбе убрзо продали јер су им требале паре и да више никад није сео за волан трактора јер није било прилике.

По доласку у Београд, живели су код рођака, а онда се са мајком и братом сели у стан који су њих троје изнајмили. Драган се данас успешно бави дизајном, креирањем специјалних ефеката за филмове и рекламе. Ожењен је и отац ћеркице Хане којој ће, како каже, причати о "Олуји".

У родној Хрватској, први пут од “Олује”, био је пре неколико година, како би извадио документа. Како је навео чудно се осећао када је био тамо, да је велебит остао исти и да га све подсећа на детињство, али да му све изгледа много мање.

- Сетим се да сам некада живио у кући која није имала текућу воду, да су моји орали коњима, да смо сено косили ручно на плус 40 степени и то је тада било нормално. Сада када ми нешто није по вољи схватим да сам размажен - рекао је Драган за медије једном приликом.

Није једини дечак

Станислав Трнинић, као дечак из Костајнице са 11 година доживео је сличну судбину. Сплет трагичних околности навео га је да већ тада преузме улогу главе породице. Бринуо се о мајци, сестри, тада болесној баки и другим члановима фамилије. 

Његова прича осванула је у многим светским медијима. Непосредно пред 25-годишњицу "Олује" разговарао је са репортерком "Вечерњих новости" Миленом Марковић, присећајући се голготе кроз коју је као дечак пролазои, заједно са члановима своје породице. Заједно са осталим недужним сународницима који су морали да напусте своја огњишта у Хрватској и спасавају голе животе.

Фото: Архива Новости

Имао је тада 11 година. У десетој, већ је, сећа се његова мајка Нада, "онако сам од себе преузео обавезу да брине о нама: мени, његовој сестри, болесној баки..."

Његова прича осванула је у многим светским медијима. Непосредно пред 25-годишњицу "Олује" разговарао је са репортерком "Вечерњих новости" Миленом Марковић, присећајући се голготе кроз коју је као дечак пролазои, заједно са члановима своје породице. Заједно са осталим недужним сународницима који су морали да напусте своја огњишта у Хрватској и спасавају голе животе.

Фото: М.Анђела

Дневник храбрости и бола

5. август 1995:                                                                                              - Сећам се, мада бих волео да се не сећам. Комшије покрећу своје тракторе. У једној од приколица има места и за нас: мајку, баку, сестру и мене. И, ми смо већ у тој комшијској приколици. Журба. Бунило... Таман да кренемо, ја искачем из те приколице и ускачем у кабину нашег трактора. Татиног трактора. Зар да га оставим? Мајка моли да одустанем, а трактор никако да упали. Волан, тамо - овамо, помажу и комшије и покренуо сам возило. Мајка у приколицу убацује само шунку и нешто хлеба. Тако смо пошли...

Преко Босанске Костајнице према Приједору, кроз ноћ. Важно је било само ићи напред. Откуд сам знао докле. Волео сам тај трактор, татин трактор. Тата ме учио да возим. Да радим све мушке послове у кући, Молим сам се Богу да ме мотор не изда. За гориво смо се сналазили како смо знали и умели, све до Приједора. Ни о чему другом нисам размишљао, само напред, само напред. У Приједору смо направили прву стајанку. Родбина моје мајке моли нас да останемо с њима. Мајка неће. Каже: Како да останемо кад све наше комшије одоше? Па, куд они, ту и ми. И, тако до Бањалуке. Били су тамо добри људи и памтим многе током тог пута по доброти. Али и друге који то нису били. Ништа ни од кога тражили нисмо. И кад смо били гладни, нисмо били. На коридору према Брчком, памтим рупе од бомбардовања.

Подсетимо операција "Олуја" је била војна акција етничког чишћења Срба са подручија Републике Српске Крајине у августу 1995. године. Операција је званично трајала 4 дана, завршила се падом Републике Српске Крајине и успостављањем контроле Републике Хрватске над том територијом.

4. август у Хрватској се слави као Дан побједе и домовинске захвалности док у Србији и Републици Српској 4. август је дан жалости.

- У Олуји су се догодили врло озбиљни злочини. Системски су паљене и пљачкане српске куће и убијани цивили чији укупан број још увек није коначан.

БОНУС: НАЈАКТУЕЛНИЈИ ВИДЕО СНИМЦИ

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".