Даница је врло рано постала мајка, Иван и она имају троје деце. Уз породицу, пронашла је време да се успешно бави певањем. Сву подршку има од мужа. Даница је још позната као млада која је певала на својој свадби.
- Ја сам једна од многих које су се оствариле на оба поља, тако да деца и породица уопште нису препрека, ако се, наравно, удате или ожените особом која вас подржава у вашем раду и која вам помаже да остварите своје жеље и планове везано за тај посао. Ако вас воли, онда свакако да ће то подржавати и бити уз вас. Мој супруг и ја смо заједно у овоме што радим, имамо и заједничке пројекте. Он има великог дара за писање, не само песама него уопште. Између осталог, аутор је и песме која је доживела велику популарност код народа. То што сам млада постала мајка и што већ имам троје деце, то је највеће богатство које млади треба да стекну што раније, а не да чекају да се „наживе”. А одлука је свакако била удаја за мог супруга и наше љубави, која се темељи првенствено на љубави према Господу - испричала је једном приликом Даница и додала:
– Откад смо ступили у брачну заједницу, живимо одвојено. Углавном сами водимо бригу о нашој деци, наравно, баке и деке су увек ту да нам припомогну - изјавила је етно певачица.
Прочитајте још
Она се осврнула и на то како изгледа њен дан у улози попадије:
– Дан је сличан као и свачији други, исто сваки дан носи нова дешавања и нова искушења. Једино што се разликује јесте то што свесно треба да представљамо цркву у сваком моменту у јавности и неке ствари се не опраштају из угла људи који то посматрају. Велики је благослов бити у цркви и служити Богу и народу на тај начин. Колико је велика улога свештеника у друштву, толико је значајна и улога његове супруге, попадије – истакла је Даница и додала да деца заједно учествују са њима у читању молитви:
– Трудимо се да све што радимо буде усмерено ка служењу богу и ближњима. Како учи наша вера, свака породица јесте мала црква, те се трудимо да у нашој влада хармонија, узајамно поштовање, љубав, стрпљење. Дечица с радошћу учествују с нама у читању молитви, кађењу куће, певању тропара и осталих духовних песама. Трудимо се да што више обилазимо наше светиње.
Иван је одувек желео да постане ђакон, био је то Божији позив. Пар је настарију ћерку Касијану крстио у инкубатору. После тога бебино стање се поправило.
– Откад сам спознао себе, размишљао сам о смислу живота. То питање ме је увек тиштило, како би Достојевски рекао: „То су трагична питања”, која неког сусретну са 40 година, а мене, на срећу, у раној младости. Схватио сам да мора постојати нешто изван оног што ми телесним очима видимо. Крштен сам као дете у Србији, у Омољици, одакле је моја мајка, а у цркву сам први пут отишао с баком, научио молитву “Оченаш”. Када сам завршавао основну школу, почео сам да читам Стари завет, који је за мене био откровење, и те приче су ме испуњавале и мотивисале. Кроз њих сам схватио да Бог постоји и учествује у нашем реалном животу – започео је једном приликом Иван, те наставио:
– У средњој школи су наставила да тињају стара питања. Једног дана када је ишла литија до манастира Острог од Подгорице, био сам друга година средње школе, закаснио сам и рекао да сутра идем сам. Запутио сам се пешке од Подгорице ка Острогу, да бих од Богетића наставио бос, по старом народном обичају. Рекао сам: "Свети Василије, ако ми ти не откријеш праву истину, неће нико." На Острогу задесим једног човека, који ми каже: "Ево, ако читаш Акатист Светом Василију 40 дана, бог ће сигурно услишити молитву за коју се молимо", и ја сам испоштовао то правило и након тога ми се пут отворио. Отишао сам код кивота Светог Симеона Дајбапског, где сам се први пут исповедио, причестио, и тада је почео мој интензивни пут ка вери и правој, истинској спознаји бога. У том моменту када сам спознао бога, за мене је све било сувишно. Ниједна лепота овога света не може да надомести ту лепоту коју доживимо кад смо у заједници с Богом - испричао је једном приликом Иван Црногорчевић.
За љубав према православљу, заслужни су родитељи младе уметнице.
– У врло раном детињству постала сам свесна својих корена, односно своје православне вере. Захваљујући родитељима, коју су ме извели на прави пут, после је то ишло само, Господ је само додавао, те сам врло рано прво научила појање литургије, затим духовне песмице, тропаре, а касније је сасвим природно дошло и интересовање за традиционалну музику као уско повезану с нашом духовношћу.
(Блиц)
БОНУС: НАЈАКТУЕЛНИЈИ ВИДЕО СНИМЦИ
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".
