Деветнаестог фебруара се навршава 38 година од како је убијен Ранко Рубежић, у српском подземљу познатији под надимком Дач Шулц.
Те 1985. ликвидиран је у Београду и тада је лакнуло свима у подземљу. У тренутку убиства имао је 33 године, а његова ликвидација сматра се првим гангстерским смакнућем у Србији.
Било кад, и са било којом намером, кад се буде писала црна и крвава хроника о београдском подземљу, једно име, Ранко Рубежић, сигурно је, неће моћи, никако да се заобиђе.
Фото: Фејсбук принтскрин/Legende devedesetih
Оно што га чини незаобилазним у било којем штиву о нашем подземљу, је чињеница да Ранко Рубежић својом појавом и погибијом представља раскрсницу у београдском подземљу.
Прочитајте још
Шта се тачно десило тог 19. фебруара, пред солитером познатим под називом "Источна капија Београда", покушали смо да сазнамо кроз старе текстове из архива "Борбе". Преносимо у целости текст из "Илустроване Политике" који је објављен нешто после ликвидације (26. фебруара 1985. године) и у коме је направљена реконструкција злочина на Звездари:
ОБРАЧУН КОД ИСТОЧНЕ КАПИЈЕ
* Начин на који је убијен познати београдски криминалац Ранко Рубежић по својој суровости превазилази све досадашње сукобе у велеградском подземљу
За тридесетогодишњег Драгана Поповића и две године млађег Милована Вујисића био је то уобичајен позив телефоном. Обојица су радили као шофери Ранка Рубежића, познатог београдског преступника. Били су "дадиље", како се жаргоном подземља зове посао који су обављали.
Петак 15. фебруар, нешто после 23 часа: јављао се Рубежић.
- Дођите по мене, бићу доле за двадесет минута - рекао је кратко и дао адресу стана где се налази.
Задатак "дадиља" је једноставан. Требало је само сачекати Ранков позив и са два аутомобила стићи по њега. Бар тако су у последње време увек чинили. Њихов шеф, Ранко Рубежић имао је тридесет три године, био познат у подземљу, као човек који не прашта издају, на њега је извршено неколико атентата, једном је и рањен, али се извукао.
Фото: Фејсбук принтскрин/Legende devedesetih
Са собом је у последње време уз пиштољ носио и бомбу, којом је такође, претио људима с оне стране закона. Рано је доспео на странпутицу. Због џепарења, одлежао је четири године у затвору у Спужу код Титограда, касније због провала зарадио је две године код Пожаревца, а упознао је и затворе у Холандији и Немачкој где је како то званично у документима стоји, одлежао пет и по година због уцењивања власника ресторана.
Отакако се пре четири године вратио, био је често у сукобу с подземљем. Туче, пуцњаве, углавном на њега, јер су београдски криминалци упорно покушавали да га убију. Зато је био изузетно опрезан. Уза све то тражила га је полиција, од које се скривао. Био је оптужен за нека рањавања. Бар тако је, његовом адвокату речено када је ишао у СУП да се распита.Милиција је захтевала да лично дође и преда пиштољ и бомбу коју је носио. Рубежић је то одбио. А два аутомобила су му била потребна само ради личне безбедности. Ако би налетео на милицију, она не би била сигурна за којим треба јурити.
Двадесет минута до смрти
Од тренутка када је позваошофере да дођу по њега, Ранку Рубежићу је преостало још само двадесет минута живота. Није могао слутити шта ће две "дадиље" повести са собом још двојицу: двадесет четворогодишњег Бојана Петровића и седам година старијег Бориса Петкова, званог Бугарин. Још мање да ће у њега, док с рукама у џеповима после познатог звиждука да је све у реду буде прилазио колима, сручити кишу куршума.
Није стигао чак ни да потегне ту своју чувену бомбу којима је многима утеривао страх у кости, нити пак кратку "деветку" од које се није раздвајао. Пиштољ ће му бити пронађен у џепу током увиђаја.
Ранко Рубежић је био мртав пре него је могао да схвати шта се заиста догађа.
Фото: архив Борбе/Илустрована Политика
После грмљавине скраћене двоцевке и удара тела о земљу, нападачи су, према изјавама очевидаца, прискочили из кола и сручили још једну серију метака у већ мртвог Рубежића који је непомично лежао на снегу. Можа их је на то терао страх. У подземљу је Ранка пратио глас да га неће метак. Преживео је и хитац у груди пред дискотеком "Нана" пре годину и по дана. Тада му је, како је сам тврдио, пришао непознати и метком из мрака разнео плућно крило. После се подземљем пронела прича како је непознати однео рањеног Рубежића и ставио га на пругу да га прегази воз. Спасао га је наводно неки железничар који је наводно све то из прикрајка посматрао. Рубежићеви познаници пак тврде, да је сем рањавања, све остало чиста измишљотина.
У последње време малтретирао је себи сличне у кафеу "Жича" и кафани "Чубурска липа", где је једног човека претукао ударајући га бомбом. Цела кафана је гледала, али милицијија сведоке није могла да нађе. Сви су ћутали, плашећи се Ранкове освете.
Пре тога је такође имао среће. Меци су га увек промашивали. Последњи пут почетком децембра када је непозната особа пуцала из "пежоа 504" пред хотелом "Метропол".
Овога пута готово сваки метак је погађао. Испаљено их је око двадесет. На телу осам излазних рана. Дванаест зрна погодило је прозоре околних аутомобила на паркиралишту пред солитером познатих као "Источна капија Београда". Муњевито као што су напали, убице су се исто тако брзо изгубиле у ноћи. На првим колима су били упаљени фарови, док су друга не палећи светла кренула за њима.
Фото: архив Борбе/Илустрована Политика
Преварено обезбеђење
Убиство је по свему судећи било добро планирано. Последњих десетак дана живота, Ранко је редовно позивао своје шофере да га возе. Имао је, такође, обичај да често мења возаче. Баш због личне безбедности. Јер би им полиција брзо ушла у траг и пратила не би ли их одвели до Рубежића. План убиства је вероватно разрађен у тих последњих десетак дана, иако је своје "дадиље" Рубежић увек наручивао у различито време и са различитих места. Као да је осећао шта ће му се догодити, био је изузетно опрезан. Чак и те ноћи када их је позвао да га одвезу кући да га одвезу док се враћао кући из посете једном пријатељу.
Ранко Рубежић је тих дана уз себе увек имао једног човека. Неку врсту обавештајца и телохранитеља чији је једини посао био да иде испред њега и пази да Ранко не улети у неку заседу или не натрапа на милицију.
И те ноћи када је убијен, тај човек је стајао пред зградом и сачекао "дадиље". Када је пришао колима, они су га упутили да оде доле до раскрснице и пази да не наиђе милиција. Ништа није сумнњао.
Убрзо се из зграде појавио Рубежић. Иде мирно према колима, нема разлога да више буде опрезан. Зар да сумња у Поповића? Обојица су Пећанци, другари. Кад недавно у Београду није било банана ни за лек, Ранко их је набављао обилазећи таксијем све пиљаре и доносио Поповићевом сину. Био је убеђен да га не може издати човек коме је хранио дете. Па и тај Петко Бугарин.који му је бар сто четрдесет писама написао из затвора. Сва су почињала са "драги брате..."
Пуцњи су станаре околних солитера и поред зиме натерали да отворе прозоре. Ту су и кола милиције. Обавља се увиђај. Нико не зна шта се догодило.
Фото: архив Борбе/Илустрована Политика
Сутрадан на смрсзнутом снегу остали су видљиви само трагови крви. То је било све што је на београдском асфалту остало од Ранка Рубежића.
Непуна 24 часа после убиства, инспектори београдског СУП-а ухапсили су Драгана Поповића и Милована Вујисића, код кога су нашли скраћену двоцевку, па се за сада предпоставља да је он и пуцао. Петков и Петровић су некуд нестали и за њима се упорно трага.
У краткком званичном саопштењу се каже шта се догодило, да су извршиоци овог дела поменута четворица, која су као и Рубежић "више пута осуђивани због тешких кривичних дела". За Рубежића се поред тога наводи и да је провео више година по затворима у иностранству.
*Нпортал.рс због вас даје нови живот текстовима из највеће новинске архиве на овим просторима, штампарије Борбе, а овај текст је изашао у Илустрованој политици, 26.02.1985.*
