Перкусиониста Вељко Николић, познатији као Папа Ник, преминуо је у 68. години.
Папа Ницк је један од покретача wорлд мусиц правца у Србији и међу креаторима ове сцене код нас с обзиром да је још половином 1970-их година користио традиционалне инструменте у свом фузијском стваралаштву.
Између осталих, сарађивао је са Лалом Ковачевим, Милошем Петровићем, Малишом Драшкоцијем, Душаном Богдановићем, Борисом Ковачем, Бата Кандом, Јованом Маљоковићем, „Балкаником”, Бокијем Милошевићем, и многим другима.
Свој ансамбл Институте предводио је више од 40 година, а поред ове групе и бенда Фисх ин Оил, био је и члан групе Ренесанс. Свирао је клавир, гитару, удараљке, блок-флауту, саксофон, опробао се чак и на кинеској виолини, а правио је сопствене инструменте од најразличитијих материјала.
Његов састав Институте из Београда постојао је од 1974. године. Оснивачи су Срђан Алексић-Фрапарега и Папа Ницк, који је од почетка деведесетих година био њен спиритус мовенс. Музика групе Институт се у најширем смислу може назвати алтернативни, експериментални етно-џез, са великим утицајем афричке, индијске и балканске музике. Кроз овај састав је у периоду, дугом више од 40 година, прошло неколико стотина музичара, који су краће или дуже били његови чланови. Захваљујући својој креативности, покретачкој енергији, и истрајности, Папа Ницк је био најзаслужнији за њен дуги опстанак на овдашњој сцени.
Вељко Николић био је лауреат награде “Војин Малиша Драшкоци” за 2018. годину.
Од њега се опраштају колеге, а међу њима је и пијаниста Васил Хаџиманов.
- Добри наш Папа Ник. Путуј заувек са музиком друже - написао је Хаџиманов на Фејсбуку.
Од Николића су се опростиле и колеге из бенда "Риба у уљу".
- Отишао је Вељко... Отиша је Вељко... О'шо је Вељко... На ком год од дијалеката који су га творили то нам и даље звучи немогуће. С њим су отишли и Папа Ник и Баба Еwе и Муртук Qоцка и још барем стотину јединствених и непоновљивих, ингениозних и убитачно духовитих, проницљивих, радозналих, мудрих суперхероја чија имена нити не памтимо, али кад их поново сретнемо моментално их препознајемо, обрадујемо им се и поздрављамо као старе знанце.
Отишао је Вељко, човек од стотину лица, хиљаду талената и милион идеја, непресушна истраживачка енергија градитеља, ствараоца, уметника, страсног зоолога и ботаничара који је био подједнако фасциниран и укључен и у микро и у макро Космосе. Самопрегорни монах Импровизације, Најозбиљнији кловн на свету, Навигатор на води и у ваздуху и пре и после свега Човек који је пркосио правилима и нормама, испитујући их и стално померајући конвенционалне границе. За љубав Идеја, за љубав Истине, за љубав Природе, за љубав Деце и понеких људи, привилегованих да живе у његовој околини и деле његова интересовања и страсти... Никада више ништа неће бити какво је било док је Вељко био с нама. Надамо се само да ћемо скупити снаге и храбрости да живимо даље по његовим високо људским и уметнички бескомпромисним стандардима којима нас је све задужио док смо живи... Путуј мирно Вељко, даћемо све од себе!
