Некадашњи репрезентативац Југославије говорио је тада да му је један од намалерознијих догађаја у животу био дерби који је Партизан играо са вечитим ривалом, Црвеном звездом, када је промашио пенал и упропастио шансе свог тима да направи преокрет, и то у сезони када им је све полазило "за ногом".
Осим тога, Саво је испричао и како је због неумереног уживања у чоколади пропустио Европско првенство за кадете, као и још неколико занимљивих баксузних ситуација. Текст преносимо у целости:
Најлепши, али и најтужнији тренуци у мом животу везани су за фудбал. Срећа ми је до сада била прилично наклоњена, али догоди се и понеки малер. Као на пример прошле сезоне, започе сам сјајно - на пет утакмица дао чак седам голова - а онда одједном све стаде?! Серију баксузлука које сам тада преживео нећу заборавити.
Уклети пенал
Најтежи је био на једном од мојих првих дербија са Црвеном звездом. Играли смо на нашем терену. У првом полувремену Звезда је водила са 2:0, нисмо много бринули. Била је то Партизанова година - где год да смо се појавили низали смо само победе. Веровали смо да ће тако бити и овог пута. Међутим, звездаши су играли страшно затворено или како ми фудбалери то кажемо каласичан бункер што ме је јако нервирало. Деведесет минута смо нападали к'о луди, али без велике вајде - до Звездиног гола једноставно нисмо могли да стигнемо. А и када бисмо и успели да га се дочепамо лопта би увек завршавала у рукама голмана. А онда, пред сам крај другог полувремена, судија пресуди пенал за нас. Пришао сам лопти, шутнуо из све снаге и промашио?! Стајао сам к'о укопан, буљећи час у голмана који је задовољно грлио лопту, час у забезекнуте колеге. Нисам могао да верујем рођеним очима. Мислио сам да сањам.
Фото: Игор Маринковић
Толико пута сам изводио пенале и никада нисам гутнуо. Трему нисам имао, напротив био сам више него сигуран у себе, али ето, када је било најважније омануо сам. Најгоре ми је било због другара - сви су се својски трудили и јурцали, дали максимум од себе и када смо коначно били у прилици да постигнемо гол - ја сам промашио. Био сам огорчен, разочаран и, изнад свега, бесан што сам тако олако прокоцкао једину шансу на утакмици. Беше то нешто најгоре што сам икада, не само у овом спорту, него уопште доживео. Овај пенал ме је тотално избацио из колосека. Покушавао сам о њему да не мислим, али није вредело. Сви знамо шта значи дерби Звезде и Партизана у нашем фудбалу. Осим тога, наредних месец дана сваки сусрет са пријатељима или родбином, по правилу, започињао би питањем: "Па, добро, Саво, како бре промаши пенал?!"
Прочитајте још
После овог немилог догађаја као да се све уротило против мене и кренуло наопачке. Иако сам фер играч судије почеше да ме опомињу због разних испада на терену па чак и кажњавају црвеним картонима, али шта је то у поређењу са болном и поражавајућом чињеницом да на следећих десет утакмица нисам да ни један једини гол?! Страшно, бар за мене.
"Милка" ме је урнисала
Једног лепог августовског дана пре шест година и ја се нађох у црно-белом дресу. У то време, као и многи други играчи Партизана, нисам одмах добио стан па се тако мој пријатељ Пера и ја сместисмо у хотелу "Турист" у Сарајевској улици где остадосмо равно шест месеци. Али, када хотелски рачуни почеше да пристижу у клуб, људи у Партизану умало не доживеше шок. Пера и ја смо потрошили мало више, тачније пет пута више пара него што су они очекивали. Вероватно се питате на шта када се зна да смо имали плаћен смештај, доручак, ручак и вечеру. Углавном, на кока-колу и слаткише. Толико смо били жедни да смо, добро се сећам, само за један месец нас двојица испили ни мање ни више него 300 кока-кола! Осим тога, порције у "Туристу", иако издашне, нису могле да утоле нашу глад, па смо готово сваки оброк појачавали додатним калоријама, најчешће слаткишима. А мој другар Пера, после обилног ручка, био је у стању 'ладно да поједе још пет порција палачинки са чоколадом. Добро, ни ја, са три-четири порције нисам баш много за њим заостајао.
Фото: Репринт Сабор
Настаде поприлична фрка у клубу. Одмах позваше мог оца на разговор и пожалише му се. Ако направим још само један овакав гаф, зна се шта следи - "летим" из Партизана. Отац је био разочаран, али да не дужим причу све се на крају ипак добро завршило. Свима сам обећао да се то никада више неће поновити. Није ми било тешко обећање да одржим до дана данашњег јер кока-колу више не испијам у тим количинама. Не, није ми тада пресела него, пре свега, зато што је штетна за здравље, поготово спортиста.
А што се тиче слаткиша, е ту сам малчице затајио. Шта да радим кад их обожавам, нарочито "милка" чоколаде. Ех, "милка" ме је пре четири-пет година урнисала, али нема помоћи - ни данас не могу да јој одолим. У то време био сам у кадетској репрезентацији Југославије. Играли смо квалификације за Европско првенство. На утакмици против Русије у Панчеву дао сам чак два гола. Касније смо отишли код њих у госте, нажалост, изгубили са 1:0, али ипак прођосмо квалификације. Жељно сам ишчекивао одлазак на моје прво Европско првенство. Коначно, једног дана селектор Јозић нас је позвао и саопштио нам састав репрезентације. Али, на моје велико запрепашћење, на том списку не беше мог имена. Додуше, тада нисам баш много блистао, али нисам био ни тако лош. Мало сам био спорији на терену јер сам претерао са чоколадама и набацио шест-седам килограма, међутим, све то беше занемарљиво у односу на оно што сам до тада показао. Моји другари одоше у Европу без мене и стигоше до финала. Било ми је криво јер сам веровао да и ја заслужујем да будем с њима, али ето, "милка" ме је уништила.
Фото: Н. Параушић
А баксузлуци које сам доживљавао изван фудбалског терена углавном су били са аутомобилима. Пре две године најзад сам испунио жељу и купио прва кола, новог "голфа". како није имао уграђен аларм, буразер га је одвезао код оца у Јању надомак Бијељине. После непуних месец дана, када је требало да га врати у Београд, предухитрио је мајстора и "лепо" га сам средио - тотално уништио! Нисам стигао честито ни да их провозам, а већ сам остао без кола. Некако прежалих "голфа" и купих "флориду", али већ после месец дана остадох и без ње. Овога пута, ја сам је слупао. Након годину и по дана скупио сам паре и купио лепог "аудија". Али, пре два месеца лопови га украдоше. Сада сам без кола и не пада ми на памет у скорије време ни тротинет да купим, а камоли нешто озбиљније.
Ово што ћу вам сада испричати толико је невероватно да превазилази баксузлук, али све је жива истина! Пре пола године, три вечери заредом на истом месту, на семафору код хотела "Југославије" где смо били у карантину, прошао сам кроз црвено светло и сваког пута ме је зауставио исти "пандур"?! Вероватно је био партизановац чим ми је два пута прогледао кроз прсте, али треће вечери ме је пријавио судији за прекршаје и тако ми узеше дозволу на три месеца.
* Нпортал.рс због вас даје нови живот текстовима из богате новинске архиве "Новости", а овај текст је изашао у "Сабору" 16. децембра 1994. године.*
БОНУС: НАЈАКТУЕЛНИЈИ ВИДЕО СНИМЦИ
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".
