На Недељи моде није се одвајао од свог фото-апарата, а био је расположен и за разговор, па је испричао како се нашао у Француској, по чему памти детињство, а проговорио је и о односу са својим славним оцем.
- Дуго живим у Паризу, од своје осме године, овде сам завршио школу и факултет. Бавио сам се манекенством, путовао сам по Европи, Азији и Америци, а онда сам прешао на фотографију, због које сам такође стално на путу. У последње време сам у Паризу јер ми је мама болесна. Манекенством сам почео случајно да се бавим и кроз тај посао сам се заљубио у фотографију. Више ми се свиђа да будем иза камере него испред.
- У Париз смо дошли сви заједно, мама, тата и ја 1982. године. Онда су се закомпликовале ствари између маме и тате, одлучили су да се разведу. Мама је решила да остане у Паризу, а тата се вратио кући. Тад смо се једно другом изгубили из вида, после је дошло до рата.
Даниел каже да оца није видео 10 година, од његове осме до 18. године.
Прочитајте још
- Кад си дете, некако ти то иде ка срцу, размишљаш то ми је тата, а када одрастеш, схватиш да није све у животу црно и бело. Прихватиш то онако како јесте. Све је то живот. Он је до моје осме године био најбољи тата на свету и ту је зарадио кредит код мене. Шта је било, било је. Не волим да остајем у прошлости, волим будућност.
На питање да ли је замерио оцу што нису били у контакту, Даниел каже:
- Не можеш људима замерити, сви имамо неке околности, наше проблеме, па шта је, ту је. Нисмо имали никакав контакт. Било је компликовано, није било мобилних телефона, нити могућности за комуникацију као сада.
Фото: Н. Карлић
Син чувеног музичара додаје да је до поновног сусрета дошло када га је отац позвао.
- Отварао је студио у Рогозници у Хрватској. Тог лета сам отишао тамо и видели смо се. Заједно смо провели то лето - каже он, али истиче да сада "нису толико у контакту".
- Не толико. Имамо чудан однос. Увек сам ја био тај који је звао и стављао дрво у ту ватру. Једног дана ми је досадило да увек ја будем тај који ће позвати. Данас с људима можеш да контактираш како хоћеш. Он је јако чудан. Не замерам му. Ако му сутра нешто буде требало, ту сам. Отац је отац, крв је крв. Ја сам увек ту за људе, али се не намећем. Ако ме хоћеш позвати, позови ме. Па тата је тата, али неке ствари мораш прихватити. Покушао сам да разумем, али неке мистерије, нажалост, не можеш да откријеш. Сви ми имамо нешто што морамо да прихватимо, а ја сам то прихватио и океј сам с тим. Нешто не разумем, а морам да поштујем шта други људи хоће. Постала нам је навика да не контактирамо често, да тако кажем.
- Ми смо супер када се чујемо, само што то није редовно. Али није то само до њега. И ја сам живео такав живот да сам увек био негде на путу.
Даниел је открио и да од почетка ковида није био у Хрватској, али да овог лета планира да оде и додао и да му нестостаје српска престоница.
- Немате појма колико мени Београд недостаје. Тетка и теча ми живе у Обреновцу, ја сам своју младост провео тамо. Ишао сам у Београд, на Аду Циганлију. Прве журке, прве девојке, мени је то све Београд, Србија. Много ми недостаје. Волео бих у будућности да се више приближим, да мало радим и у Србији.
(Курир)
БОНУС: НАЈАКТУЕЛНИЈИ ВИДЕО СНИМЦИ
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".
