"ПОСТОЈАЛА ЈЕ ШАНСА" Доктор о покушају да спаси Ђинђића

- Просто не могу да верујем да је прошло толико година од тог немилог догађаја. Сви ти детаљи, његов пријем, операције које смо извршили, све то као да је било јуче. Тог дана, а то је било негде око 12.30, 13 часова излазио сам из операционе сале где сам завршавао једну операцију. И, таман што сам сишао на Одељење, зазвонио је телефон. Секретарица директора Клиничког центра ме је обавестила да морам хитно да идем у Ургентни центар. Раздаљина између Ургентног и Клинике за кардиохириргију, где је моје радно место било је тада неких 30-ак метара. Питао сам где, јер је Ургентни центар по простору велики, рекла је: "Биће вам све јасно, само идите тамо!" 

Када је изашао из Клинике за кардиохирургију, одмах је схватио да се десило нешто, како каже, чудно.

- Ту је већ било много људи. Било је војника са пушкомитраљезима, видео сам да се ради о неком немилом догађају, с обзиром на војску и полицију. Био је забрањен приступ. Била је једна чистина. Претрчао сам до тамо. Мене нико није зауставио. Схватили су јер сам био у зеленој униформи из сале у којој сам претходно оперисао - прича за проф. др Ристић:

Фото: Н. Фифић

 

- Када сам ушао у приземље Ургентног центра, а ту је једна соба за реанимацију, нисам никога ништа питао. Ту долазе повређени и хитни случајеви. Отворио сам врата. Био сам запрепашћен. Препознао сам одмах покојног премијера Зорана Ђинђића, био је већ интубиран. Већ му је био стављен дрен у грудни кош, из кога је у посуду изашло око 600 милилитара крви. Било је јасно да та крв, у тој великој количини не обећава неку добру прогнозу.

Није било двоумљења. Морали су хитно покојног премијера да преместе у операциону салу.

- Отворили смо га. Нашли смо огромну рану на срцу. Никада у животу нисам видео рану толиких промера. Ми смо и до тада лечили убодне, ране од ножа, пиштоља... али ова рана на његовом срцу није могла да се пореди са неким претходним мојим и искуствима мојих колега. Помагао ми је у том тенутку професор Душан Велимировић. Били смо згранути да толика рана може да се направи на срцу од једног метка. Он је имао улазну рану са десне стране грудног коша, излазну рану са леве, нешто ниже. Значи пуцано је са висине. Како је он улазио у зграду, са његове десне стране. Да ли је он ишао окренут леђима или напред, то не знам. Увек сам био у дилеми. Касније је било полемике да ли је атентат извршен из Гепратове или из Бирчанинове улице. Никада ме нико није звао на сведочење, али то није битно - каже проф. др Миљко Ристић.

Рана на срцу улазна је била 6 пута 3 центиметара, излазна нешто мања.

Фото: Н. Скендерија

 

- Пун је био грудни кош крви. Наравно, ми смо ту крв евакуисали. Принцип је био да се крв надокнађује преко неких централних венских путева. Он је имао две линије уласка крви. Пумпана је крв, течност, плазма, супстанце које ми, иначе, дајемо у тим ситуацијама. Релативно брзо смо ушили ту рану на срцу. Било је то приступачно, међутим, ефекат реанимације је био јако лош. Имао је притисак 20, 30. Како ми напумпамо крв он се мало поправи, међутим, схватили смо да он, ипак, губи и на неком другом месту крв. Није било повреда да нам укажу. Када се на неког изврши атентат може да има више улазних места пошто се више испаљује хитаца, међутим, он је имао тај један једини хитац који је испаљен, разорни пројектил. Касније сам читао у новинама да су то специјалне пушке за атентате које имају домет око 200 метара али да имају страховиту разорну моћ, и таква оружја се праве искључиво за атентате.

- Елем, нигде нисмо нашли ниједну другу рану. Остали делови тела су били нетакнути, ноге, руке, глава... Трбух се нешто надимао. Отворили смо трбушну дупљу. Шикнула је крв из јетре која је била у парампарчад. Ти пројектили имају стаховит бочан притисак. Дијафрагма раздваја грудни кош од трбушне дупље. Одмах испред дијафрагме се налази јетра. Значи тај бочни притисак је био толико јак да је разорио јетру у парчиће. Јетра му је била као да су је исецкали на хиљаду комада. Било је јасно да ту нема спаса.

Било је јасно и зашто премијер губи крв.

- Не преко срца, преко ране коју смо му збринули. Само смо се погледали мој колега Душан Велимировић и ја. Било је ту колега са абдоминалне хирургије. Није било шансе ништа да се помогне у смислу да се та јетра извади и да се трансплантира нова. То је било апсолутно немогуће у року од тих 5 минута. Тако да је премијер, нажалост, завршио ту, на операционом столу - са сузама у очима прича Ристић.

Он је тог дана држао рукама срце премијера, ког раније никад није срео.  

- Ми када оперишемо срце, оно не стоји у месту. Ми га мало подигнемо, да би нам било ближе, асистент држи срце, оператер ради шта треба. Да ли мења заласке, да ли шије бајпасове, у сваком случају, свака операција срца подразумева да хирург срце тог пацијента држи у рукама. То је било и у овом, у случају покојног премијера, али сви наши напори остали су узалудни.

Фото: А. Станковић

 

- Било је много дилема да ли је пуцано из Гепратове или Бирчанинове улице. Нашао сам један снимак где је наш, у то време министар иностраних послова, Свилановић, изјавио до детаља да је атентатор дошао из Америке, да су га Хрвати ухапсили на некој граници када је прелазио Хрватску. Да је ухапшен па пуштен, да је он смештен у Београду у хотелу. И, да је после тога напустио нашу земљу. Оно што ми је сумњиво, када се све то завршило са покојним премијером, речено ми је да не дајем никакве изјаве до 16 часова - каже Ристић.

Без обзира на то што је са својим тимом покушавао да спаси премијера, проф. Ристић никад није био позван да сведочи. 

- То је мало необично. Било је 400 сведока који су били позвани. Ми смо били дужни да напишемо операциони налаз и детаље операције. Ваљда је то било довољно па су истражни органи сматрали да није потребно да зову ту екипу која га је оперисала - анестезиологе, хирурге, било је ту још учесника. Али, кажем. То ми је пробудило сумњу. Лично мислим да су ту постојале две групе атентатора. Тад је рањен и његов телохранитељ Милан Веруовић, али он је другим метком. Он је преживео. Тај метак није изазвао та болна разарања. Њега сам видео али нисам га ја оперисао већ абдоминални хирурзи у другој сали у Ургентном центру.  Да је он погођен метком којим је и премијер, ни он не би био жив. Срећом, није.

На питање да смо имали јетру да пресадимо премијеру у том тренутку да ли би преживео, професор каже: "Био би жив".

- Та трансплантација не траје 5 минута, траје по неколико сати, али у сваком случају, било би заустављено крварење. Ми за то време надокнађујемо крв коју је изгубио пацијент, у овом случају покојни премијер. Али, да нађете јетру за тако кратко време, а чекају је пацијенти месецима и годинама... Та варијанта, која је била теоретски могућа, нажалост није била у могућности да се спроведе - каже професор, а на питање да ли би био жив да му је повређено само срце, објашњава:

- Та количина крви коју је премијер изгубио довела је до пада притиска и до оштећења мождане циркулације. Јер, мозак је веома осетљив на губитак крви, на низак крвни протисак. Та притисак од 20, 30 није довољан и с тако ниским притиском не може мозак да се одржи у некој нормалној функцији и недовољном прокрвљеношћу мозга. Али, ми смо рачунали, можда ће се повратити. Има случајева да се пацијенти поврате и после неколико година. Међутим, нисмо дошли ни у ту фазу,  која није била добра али је постојала нада. Можда ће он бити један од оперисаних, да се његов мозак поврати после месец, два, или две, три године. Нисмо ни стигли до тог неког ступња који би давао наду за опоравак.

Професор каже да му упркос свему ово није била једна од најтежих операција.

- Ми смо то лако ушили, релативно брзо, али због тежине, значаја пацијента ... Наравно, ми свим пацијентима пружамо максималну хируршку помоћ. Било је много тежих операција које су трајале и по 6, 7, сати и које су биле комплексне, требало је мењати залиске, бајпасове, било је повреда које су биле теже него премијерове у смислу да их је било теже збринути хируршки и технички, али ово што је било код покојног премијера, било је на длану. Нешто теже ушивате и шијете када је негде позади срца и није приступачно, па морате сваки шав да изгубите неко време. Ми смо то јако збринули, али нажалост није то био узрок његове смрти већ да се јетра потпуно, потпуно распала.

-  И да смо имали орган, питање је шта би било. Да одстраните јетру потребно је време, да трансплантирате потребно је време. Е, сада. Гледајући ту целу ситуацију постајала је шанса да остане жив, али где имамо јетру која чека пацијента. Углавном су донори  једна категорија, не само за јетру него за плућа, за срце и остале органе, за сада нерешива.

Све време, очи су му пуне суза док прича. Каже нам:

- Видите једног младог човека који лежи на столу, блед, који је екстремно искрварио, видите једно беживотно тело... Даје вам то снагу да урадите нешто, да би то могло да буде добро, и наравно, када се то завршило осећате сигурно једну тугу. Нажалост, у нашем послу нису све операције успешне - каже на крају проф. Ристић.

БОНУС ВИДЕО: