Непосредан повод за реализацију погрома је било објављивање вести о дављењу тројице албанских дечака у реци Ибар, у селу Чабра, у српској општини Зубин Поток, за чију су смрт албански и светски медији најпре окривили Србе.
Према проценама УНМИК-а, на 33 локације у погрому, који је трајао два дана учествовало је око 60.000 Албанаца. Уништено је 800 кућа, а 35 српских цркава и манастира је оскрнављено, спаљено, порушено.
Долазак међународних снага и институција међународне управе на Косово и Метохију 10. јуна 1999. године није решио проблем јужне српске покрајине.Од тада па све до мартовског погрома, а и након њега, преостали косовски Срби и припадници других неалбанских националних заједница били су приморани на то да се исељавају са својих огњишта. Уништавана им је имовина. Скрнављена су гробља и културна баштина. Паљене су цркве и манастири који су симбол постојања и трајања једног народа на територији коју насељава вековима.
У периоду од јуна 1999. године до мартовског насиља 2004. године, више од 220 хиљада Срба и других неалбанаца изгнано је из покрајине.
120 хришћанских светиња и споменика девастирано и уништено.
Прочитајте још
- Насиље албанских екстремиста и етничко чишћење српског становништва које се догодило 17. и 18. марта 2004. године још једном је показало да ни постојеће институције у покрајини, ни институције међународне управе на Косову и Метохији нису испуниле свој задатак. Нису омогућиле стварно функционисање и постојање мултикултурног друштва у покрајини - наведено је на сајту Владе.
Одељење за правосуђе и људска права Координационог центра за Косово и Метохију саопштило је 23. марта 2004. имена осморо Срба убијених у насиљу албанских екстремиста на Косову и Метохији.
У општини Косовска Митровица убијени су Боривоје Спасојевић (1941) и Јана Тучев (1968), обоје из Косовске Митровице.У Липљану је убијен Ненад Весић (1951).
Отац и син, Добривоје (1955) и Борко (1984) Столић убијени су у Драјковцу, општина Штрпце
У Гњилану је убијен Бобан Перић (1952), професор физичког васпитања у селу Кусце.
У општини Косово Поље убијен је Златибор Трајковић (1942) из Косова Поља.
У општини Призрен, у призренској Богословији убијен је Драган Недељковић (1943).
Иначе, према проценама УНМИK-а у погрому је на 33 локације учествовало око 60.000 Албанаца. У свеопштем нападу Албанаца над Србима, њиховом имовином и културном баштином, спаљене су и Богородица Љевишка (под заштитом Унескоа), Призренска Богословија и Храм Светог Ђорђа, црква Христа Спаса и конак манастира Светих Архангела код Призрена, миниран је манастир Светих Kозме и Дамјана у Зочишту, манастир Девич.
У погрому, који је уследио после лажне кампање локалних албанских медија у којој су мештани Срби оптужени да су псима натерали преко реке Ибар групу дечака Албанаца из села Чабар код Зубин Потока при чему се један дечак утопио у реци, повређено је више од 900 особа, а тадашњи портпарол УНМИK-а, Дерек Чепел је демантовао да су два дечака страдала бежећи од Срба, и оценио да је насиље било планирано.
Погром албанских екстремиста над Србима 17. и 18. марта 2004. на Kосову и Метохији осудили су Савет безбедности УН, као и Европска унија, а Парламентарна скупштина Савета Европе је 29. априла 2004. донела одговарајућу резолуцију.Иначе, за организаторе и иницијаторе ових злочина означаване су Студенткса организација у Приштини, ветерани “ОВК” али и неке од политичких партија Албанаца. Упркос бројним злочинима почињеним над Србима са циљем да етнички очисте Косово од Срба за мартовски погром процесуирано је свега око 400 особа албанске националности од којихсу неки осуђени благим казнама.
БОНУС ВИДЕО:
