У време када је владика Петар Петровић Његош припремао своје знаменито дело "Горски вијенац" против њега и његове власти у Црној Гори избила је побуна, највећа и најзначајнија коју је икада доживео. То искушење затекло га је на путу за Петроград, где се упутио ради добијања помоћи због велике глади и оскудице у Црној Гори.
Побуну у Црној Гори повели су тада Његошеви блиски сарадници, перјанички капетан Маркиша Пламенац из Црмнице и сенатор Тодор Мушикин Божовић из Пипера. Медаковић тврди да се Маркиша побунио због удаје Перове кћери за сина попа Јована Пламенца. Црмничани на Катуњане гледају као на сиротињу и простаке. Године 1839. због хапшења попа Јована Пламенца дигла се узбуна до Дубровника и Задра, што је приморало Његоша да га пусти. Хапшење и пуштање попа Јована Пламенца у великој мери снизило је углед Петровића у Црмници, где се формирала прва значајна опозиција.
Маркиша је био истакнути Његошев перјаник, каснији капетан гвардије у Црмници, који је највероватније намеравао да се ороди с Петровићима и да се уздигне у своме братству наспрам куће попа Јована Пламенца. Кад се догодило да је Јованов син постао Перов зет, то он није могао да издржи. Јавио се скадарском паши који је и иначе, слао хлеб, новац и џебану свакоме ко би се од Његоша одметнуо, и 26. марта 1847. заједно са Турцима упао у Доњу Црмницу.
С њиме се сукобљава Ђорђије Савов 10. априла 1847, који са око 2.000 Катуњана успева да истера Турке из Црмнице. Истога дана Његош пише епску песму "Кула Ђуришића" инспирисану овим догађајем.
Његошу је ова побуна тешко пала. Није вршио велике репресалије над народом, али је зато цех платио други вођа побуне у Пиперима, Тодор Мушикин Божовић, којег на "вјеру" мами на Цетиње, заједно са његовом браћом, и убија.
Прочитајте још
Тодор је направио грешку што је с браћом дошао на Цетиње. Да су браћа остала у Пиперима, Његош би морао да пристане на компромис а овако, искористио је прилику да их скупи све на једно место и побије. Овим јавним убиством запрепастио је Црну Гору, сенаторе и главаре и ставио им јасно на знање да је одлучан да уништи сваки покрет против њега и његове власти.
Маркишу је 4. новембра 1847. године убио неки момак из Крњаца, а убицу су Турци обесили у Скадру. Маркишин убица награђен је Обилића медаљом - првом која је дата неком Црногорцу. Тако је прва Обилића медаља заливена братском крвљу, као део личне освете.
Медаља Обилића
Обилића медаља војно одликовање за јунаштво које је установио Његош 1847. године, а додељивали су га и каснији владари Црне Горе. Од доба Петра Петровића Његоша она је по рангу била највиша црногорска награда за ратничке (војне) подвиге.
Због свог значаја Обилића медаља се израђивала од злата, тако да се често звала и златна Обилића медаља. Овом медаљом су одликовани и странци. Ова медаља неме везе са Медаљом за храброст Краљевине Србије познатијом као "Медаља Милоша Обилића".
Међу познатим носиоцима ове медаље били су: војвода Ђорђе Стратимировић (Ђорђе Стратимировић за јунаштво у одбрани Српске Војводине 1848. године), војвода Стеван Книћанин ("зато што је обрадаво име војника Душанових и Карађорђевих"), као и познати дворски сликар Анастас Јовановић јер је усвом бечком атељеу 1851. године израдио Његошев талботипски портрет, неколико месеци пред Његошеву смрт. Истом приликом, снимио је и перјанике из Његошев свите.
БОНУС ВИДЕО:
