Новинари су га, у једном тренутку питали и како би оценио недавно завршену, 1992. годину.
Јова је сместа одговорио да је била "једна од лошијих", али је потом и објаснио зашто никада не би напустио земљу иако је имао понуде да оде у иностранство.
- Па била је једна од лошијих. Не у пословном смислу, јер ја сам прилично емотиван човек, па ме погађају неке друге ствари. Али, у свему томе никада ми није пало на памет да напустим земљу, да одем. Прво због тога што сам ја са ансамблом "7 младих" био једно петнаест година у иностранству, мислим ту пре свега на запад, и знам добро како они живе. Међутим, није то мој део живота, није мој животни сан да имам доста пара. Слично сами децу васпитавао.
Фото: репринт ТВ Новости
- Имам ја брата и сестру који живе у Канади већ шеснаест година. Они не да су ме звали, него су инсистирали да дођем са фамилијом. Нисам ја то могао никако. Говорио сам сину "видиш каква је ова ситуација, иди бар ти тамо", али он није хтео ни да чује. Не пада му на памет. Жена је у паници, као и свака мајка чији син сваког тренутка треба да оде у војску и то у овој ситуацији. А да се разумемо, ситуација је и у свету грозна. Чујем од другара да смо тамо обележени као Јевреји. И без буквалног обележја - звезде, на нас упиру прстом! Кажу "овај је Србин", а Срби су потпуно сатанизовани у свету. Е, кад је већ тако, онда је боље да будеш код куће, па ком обојци, ком опанци.
А материјална ситуација?
Прочитајте још
- Ја сам својевремено отворио жени фризерски салон, посао је у међувремену преполовљен, али се ипак некако испливава, уз ово што ја радим. Ја нисам навикао на изобиље. Рођен сам на Звездари, одрастао сам у деветнаест квадрата. На том простору живело нас је шесторо. И није нам било тесно. Увек нам је било топло, што се сада у овим огромним становима не би могло рећи. Прво неко материјално благостање осетио сам тек после десет година рада ансамбла. А тих десет година било је ишчекивање уплата од жиро рачуна до жиро рачуна.
* Нпортал.рс због вас даје нови живот текстовима из богате новинске архиве "Новости", а овај текст објављен је у јануару 1993. године у "ТВ Новостима" *
