Трагичан крај девојке Евице Уметић (29), која је прекјуче живот окончала скоком у Саву са Пешачког моста, изазвао је огромно интересовање, тугу и жалост у Сремској Митровици. Пријатељи, познаници, цела Сремска Митровица се опрашта од ње, девојке која је имала породицу, а одрасла у два дома за незбринуту децу и три хранитељске породице.
Евицина мајка је умрла када је она имала шест године, а отац кад је имала дванаест. Успела је да дође и до бројева телефона брата и сестара, али јој то није помогло да постане део породице. Била је одличан ученик и студент Правног факултета у Новом Саду, али га није завршила, а своју тугу Евица је преточила у песме, објавила је збирку поезије "Исушивање плача".
Живот се поиграо са њеном судбином и раставио је од породице, брата, сестре и бројне даље фамилије. Она до краја свог живота није успела да оствари контакт са најрођенијима, јер они то нису желели! Отац ју је признао мимо знања његове породице, али то је било узалуд.
- Мајка је са мном, након 20 година брака, трудна истерана на улицу. Имам брата и три сестре, нисам ни била рођена када сам избачена из породичне куће. Нажалост, имала сам 3 године када је мајка отишла у болницу, имала је проблем са срцем, конкретно је вода та која је била спорна. Баба, мамина мама, ме је 19.11.1996. године предала центру за социјални рад 'Сава'. Док је мајка била у болници нисам нигде била смештана, за тај временски период некој жени сам просто била додељена на чување. Међутим, када је мајка умрла 04.06.1999. године ја сам просто додељена некој жени, пошто чланови породице нису хтели да ме узму, онда сам нажалост смештена у дом 'Споменак' у Панчеву - рекла је својевремено Евица о свом тешком путу:
- То је тако законски, када један од родитеља премине, били су у заједници, отац је био жив, мајка је умрла 9 дана пред мој шести рођендан, а отац је преминуо када сам имала 12 година. Првобитно су питани чланови моје породице, међутим, пошто су се сви оградили од мене и нико није хтео да ме узме онда сам, нажалост, смештена у дом - причала је Евица.
Прочитајте још
Иако је Евица у том тренутку имала и брата, и сестре, и маму, схвата да ни баба чак не жели да јој буде баба, ни тетка да јој буде тетка, ни деда да јој буде деда...
- Баба је тада причала да је прешла године, што се тиче старости, а фамилија се увек ограђивала, јер како је мени мајчина сестра рекла: 'Ти ниси Миланово дете, шта ти хоћеш, тебе Уметићи неће из тог разлога што ти ниси Миланово дете'. Иако ме тај човек признао мимо знања породице, породица ме никад није признала. Он је дао добровољни пристанак да ја идем у дом - причала је она, а њене муке се тек тада почеле:
- Мајчина сестра, иначе сестра по мајци, нажалост моја мајка је дете из првог брака, а тетка из другог брака, она је мени рекла како су радници центра рекли: 'Немојте ви да кварите срећу своје деце зарад туђег детета' и зато она као није требала мене да узме. Што каже мој бивши цимер: 'Теби је због једне просто проширене реченице уништен живот' Знате ви какав је то осећај, када вас породица неће цео живот. Брат и сестре вас заобилазе на улици - рекла је Евица.
Када је завршила у дому, њу је посећивала само мајка њене мајке, односно баба. Код ње је ишла на распусте, а у "Споменку" је била 4 године, од 2000. године до 2004. године у Панчеву.
- Тек после тога је заживело хранитељство, а пошто сам била дете за пример, хајде да идем у хранитељску породицу, ја не знавши шта је то, жељна да побегнем из дома, трчала сам главом без обзира. Нисам ни гледала ко је дошао по мене, само да идем, јер сам мислила да ме тамо негде срећа чека - рекла је Евица. У "Споменку" је у том тренутку било 150 деце и дружила се само са децом из дома, јер како је она тада навела, кроз школу они су били етикетирани, знало се да су они били из дома, а баш због тога су се међусобно везали и помагали.
Евица је било најмлађе дете, разлика између њеног брата и ње била је 14 година, а иако је могао да се спакује и да дође и види своју сестру, никада се није одлучио на такав корак.
- Брат никад није дошао да ме обиђе, а мој отац је био прикован за кревет, шећераш, примао је инсулин, а умро је од шестог можданог удара када сам имала 12 година. То ми је све рекла фамилија около, а те ствари су ми причали да би спрали своју савест. Нико ту ми није хтео добро, хтели су да се ограде, ничију кривицу или покајање нисам видела - говорила је Евица прошле године и додала:
- Наслагане емоције, знам ја сама по себи, ја сам у 3-4 наврата сигурно била да завршим са својим животом. Знам шта је ескалација емоција, знам шта је кад неко ћути и трпи, гутај. Сви људи ти причају 'ти си добар, лако ћеш ти', а не знају шта се дешава.
После смрти њене мајке, поред живог оца, живе фамилије, она је предата дому, а бити у дому са шест година и немати своју собу, своју каду, свој сапун, свој сто је нешто са чим је она морала да се помири.
- Имате обавезе, добијете крпу и метлу, па ако неваља како сте изрибали, рибај поново. Дисиплина дома, устајање, хигијена, доручак, обавезе, школа. У дому је максимална дисциплина као у војсци и где када вас неко погледа, морате све да разумете. Ми њима нисмо смели да се супротстављамо, иначе ћемо добити батине. Ударање деце у то време у дому није било забрањено. Панчева се сећам као 'Сивог дома', оне зградурине као неки концетрациони логор, мени су они тада, као малом детету, звучали катастрофално, зато сам побегла у хранитељску - рекла је она и додала:
- Тамо сам била шест година, било је исто строго послован однос, није су ту нешто пуно променила, била сам код Ружице. После тога сам тражила премештај и завршила сам код жене која је оставила своје дете са 13 година, свог јединог сина. Тамо сам била само 3 месеца, па сам се вратила у дом у 'Споменко', а после тога сам отишла у дечје село, где је сам провела најлеши део живота - причала је својевремено Евица о свом путу по домовима за незбринуту децу и хранитељским породицама.
СОС телефон за превенцију самоубиства
Национална СОС линија за превенцију самоубиства доступна је 24 сата дневно. Она је део пројекта Министарства здравља и Клинике за психијатријске болести "Др Лаза Лазаревић". На располагању је тим едукованих професионалаца из домена менталног здравља, који пружањем подршке и помоћи, саветима и интервенцијом у кризним ситуацијама раде на превенцији самоубиства.
Они којима је неопходна помоћ могу да позову на број 0800/309-309, опција 1.
Према последњем пресеку Републичког завода за статистику, током 2020. године самоубиство је извршило 895 особа.
(Мондо)
БОНУС ВИДЕО:
ВЕЛИКИ ПОЖАР У ЗРЕЊАНИНУ: Горео кров кланице, па се запалила и кућа (ФОТО)
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".
