Масимо Савић био је један од најпопуларнијих рок музичара у бившој Југославији, који је каријеру почео у групи Доријан Греј, а имао је веома необичну животну причу коју је једном приликом испричао.
Фото: В. Данилов
"Када сам имао три године, моји су се развели. Осети се то кад дете расте без оца, мада се тата трудио да ме се сети на сваки мој рођендан, да ми пошаље поклон и пренесе пажњу на даљину. Међутим, добио је леукемију и након три године је преминуо. Дуго сам био дете са само једним родитељем. Пре неколико година умрла ми је и мајка. Није лако када останеш и без оца и без мајке. Осетиш некако да си сам на овом свету.
Глава породице
Од најранијих дана сам сам се бринуо о себи. Ја сам помагао својој мајци, а не она мени. Али то америчко сервирање приче преко њихових филмова да ће неко ко је имао лоше детењство и свом детету приуштити лоше детињство - не пије воду. Из мог искуства се види да је управо супротно. Заштитио сам кћерку од свега лошег што ми се дешавало и што сам радио у младости. Сматрам да је мој живот успешнији уколико сам бољи отац својој ћерки и бољи патер фамилијас, илити глава породице.
Обожавао сам деду по мајци, који је био посебан човек. Потицао је из веома богате породице која је поседовала између једне петине и једне осмине Истре, која је тада била део Италије. Мој прадеда је био изузетно имућан човек.
Међутим, догодила се једна веома чудна ствар, а то је да су се мој прадеда и мој деда заљубили у две сестре и да су се оженили њима. Ту је настала комлетна компликација у породици, јер је свако свакоме био дупли род. Иако му је уз богатог оца будућност била загарантована, мој деда је хтео да направи неку своју будућност. Одвојио се, престао да контактира са оцем и почео је да ради у руднику.
Прочитајте још
Убрзо је завршио у затвору, јер је био оптужен да је сакрио два енглеска пилота чији су авион Немци срушили. То није била истина. Мој деда је био веома храбар, веома добар и елегантан човек који се није либио да ради најтеже послове иако као богати наследник није морао ништа да ради.
Фото: Игор Маринковић
И дан-данас постоји велики број некретнина по Истри које припадају мојој породици, али од када ми је мајка умрла, ретко одлазим тамо; више сам у Задру, одакле ми је супруга.
Да, постоје шансе да се то мени врати, али да бих остварио то право, морам да узмем италијанско држављанство. Још се нисам одлучио на то.
Заборавио језик
После развода мојих родитеља мајка ме је одвела у Напуљ, а након неког времена отишли смо код њених сестара у Аустралију. Понадала се да ће наћи свој мир и свој свет. Тамо смо остали две године, ја сам ишао у енглеску школу и лепо се снашао, али она се и даље није смиривала. Преживела је излив крви у мозак, па јој клима није одговарала. Када смо се вратили у Истру, нисам знао ни реч нашег језика. Заборавио сам га. У школи, као и са свим пријатељима, говорио сам енглески, а код куће с мајком италијански. Поново сам морао да учим хрватски, мада и данас кад певам, људи примете да неке речи и нека слова говорим на другачији начин.
Лоше друштво
По повратку у Задар, упао сам у лоше друштво. Неколико другара крало је пиће и цигарете из продавнице, а ја сам чувао стражу. Након шест месеци дошла је маца на вратанца, полиција је хтела све да нас похапси, али један социјални радник који се зове Бранимир заузео се за мене. Након разговора са сваким од нас понаособ закључио је да се исплати мене да спасава. Био је у праву. Пуно сам научио од Бранимира и нас двојица смо и дан-данас пријатељи.
Бенд „Доријан Греј“ и албум „Сјај у тами“ настали су када сам завршавао средњу школу. Те осамдесете су биле најкреативније године не само у нашој већ и у светској музици. Радио сам и са ЕКВ читав један албум и пријатељевао сам с покојним Чавкетом из „Електричног оргазма“ и с Јуром Стублићем и групом „Филм“... Згодан начин да научиш нешто ново јесте да размењујеш своја искуства с људима из различитих средина. Био сам пренакрцан енергијом и пуцао сам.
Врло тешко сам прихватао смрт тих драгих људи. Мене су у друштву ЕКВ-а и тих боема звали гроф. Јесам био за зезање, био сам и за експериментисање са дрогом, али сам увек водио рачуна о хигијени и дискрецији. Увек сам им говорио: „Немој да изгледаш као дроњак, среди се, не мораш стално свим својим бићем да покажеш у којем си друштву и шта радиш, пробај то некако елегантније да урадиш“.
С подсмехом су прихватали те моје речи, али на крају је испало да сам био у праву. Ја сам кроз слалом тих осамдесетих прошао а да нисам оставио ниједан комад себе на тим заставицама. Дрога није била мој животни избор, експериментисао сам с њом јер је била у моди, била је ин. Било је први пут.
Први пут су се у Југославији појавиле и лаке и тешке дроге и нама је све то било невероватно интересантно, а полиција притом није знала апсолутно ништа о томе. Било је ново и не може се замерити некоме ко је хтео да проба, да види шта је то и открије у чему је ту ствар. Данас је апсолутно друга прича. Данас се зна шта је дрога и нема оправдања. То што сам ја успео свој живот да вратим на прави колосек није моја велика победа и велики успех, јер код мене се није ни догодило велико оштећење.
Фото: В. Данилов
Код других код којих је оштећење већ настало било је тешко вратити се на прави пут. Говорим о физичком оштећењу, када болест зависности већ узме маха. Било ми је лако да станем, јер сам схватио да је мој приоритет да имам породицу, да будем отац, и то конзервативан отац.
Неко ко је у стању да своју ћерку пошаље на факултет.
Ћерка Мирна
Реч је о једној веома паметној особи, према којој смо супруга и ја увек били искрени, па нам искреношћу она и узвраћа. Ево примера: у Загребу је била на журки младих људи од 17 година. Када су се сви понапијали, што је било и очекивано, старија сестра домаћина журке није више знала како да их држи под контролом, па их је испратила из куће. Од 20-ак људи који су се пијани нашли у парку, једино је наша ћерка имала нормалан однос с родитељима, позвала нас је и рекла: „Ја сам вечерас мало попила, дођите по мене“.
Сви остали су седели у парку, јели пеперминт и чекали јутро да се отрезне да им родитељи не би сазнали да су пили. Драго ми је што имам ћерку која ће се прво нама обратити за помоћ.
Ени и ја никада једно пред другим нисмо глумили да смо без мана. Највећи проблем код људи који крећу у везу јесте тај што желе да се прикажу као савршени: ја немам прљаве чарапе и гаће, не знојим се, стално сам беспрекорно чист и намирисан. А онда се деси реалан живот и почну проблеми. „Јао, па како то да теби смрди испод пазуха?!“
Онда и остале реалности крену да сметају лажној слици савршенства, коју су људи створили. Ени и ја смо се одмах показали једно другоме са свим својим недостацима. Јер тек када човек заволи нечије мане, можемо говорити о правој љубави. Имао сам велику срећу да је сретнем, поготово што она није из мог посла. Ту и тамо напише нешто за мене, али не припада том послу и свету. Енергије су нам се поклопиле и заједно смо већ 21 годину.
Беби Дол
Фото: В. Данилов
Гледао сам и ја „Фарму“ и све то што се догађа... У време када смо се забављали, Бебица је била једна веома начитана особа, набијена креативношћу, новим сазнањима које је била спремна да подели са свима. Међутим, сваки уметник мора да се доказује нон-стоп и стално да ради на новим пројектима и албумима. Она је негде стала.
Ми смо прекинули комуникацију још ‘89, али пратим све што се дешава у Србији, пратим и серијале „Фарме“ који су ишли... Јасно, кад музичар нема довољно посла, он ће прихватити да буде и на „Фарми“. Ја то не могу себи да допустим. Имам бенд пред којим одговарам као неко ко организује послове. Имам 15-ак породица које индиректно зависе од мене и зато не смем да се зауставим.
(Курир.рс)
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".
