Драматичну и трагично окончану потрагу за подморницом Титан, чијих је пет путника кренуло у дубину до олупине Титаника, али прнашло пут у смрт, грозничаво је пратио цео свет. Зашто је то било тако и зашто је успут на површину друштвених мрежа испливао масовни презир према богаташима питања су на која је одговоре покушао да да психолог Игор Миклоушић гостујући на РТЛ-у.
- Моје је мишљење да је то делимично везано само за Титаник. То је једна од ствари која је у нашој колективној свести, сви знамо о томе и можемо на неки начин да повежемо причу са нечим што знамо од раније. Оно што је интересантније за психологе је недостатак емпатије који смо видели да се јавља генерално. У мањини су били чланци који су враћали хуманост у ту причу - рекао је Миклоушић.
Каже да је реч о занимљивом феномену, познатом и у филозофији и у психологији - уживање у туђој несрећи.
Фото: Танјуг/АП
- Видимо га константно и део је људске природе. Јако је везан за социјална поређења. Имамо фантастичан капацитет да саосећамо са другима, помажемо, жртвујемо себе и свој живот понекад за друге људе. А понекад можемо да будемо јако груби, чак и срећни кад видимо да некоме не иде добро. Истраживачи су се дуго бавили тим питањем и оно што се показало је да је ствар јако везана за нас. Где ми осећамо да се налазимо на друштвеној лествици, поредимо се с другим људима. Јесу ли људи који су доживели несреће више или ниже од нас. Ако видимо да неко кога перципирамо да нам није претња или му у животу иде лошије него нама - ако видимо да му иде добро ми ћемо бити срећни због њих. Имамо милион примера кад смо срећни због људи који долазе из грозних животних окружења и кад им у животу успе. Нама је боље него њима и можемо на неки начин да саосећамо с њима. Али, чим перципирамо да је неко неправедно постављен високо на друштвеној лествици, а мало људи саосећа са милијардерима - онда је то савршен микс где су милијардери са којима пуно људи не саосећа или осећају завист према њима - радили нешто што је неопрезно, блесаво или на неки начин показује да су можда направили лошију процену. Све нам то даје осећај да смо ми можда бољи од њих или да су добили оно што су заслужили. То је можда наша некаква прва реакција. али ми као врста смо развили начине да будемо емпатични, добри, драги и благи и то би требали искористити - објаснио је Миклоушић.
На питање да ли је примерено и то што је интернет препун смешних мемова на ту тему, Миклоушић се опет осврнуо на срећу коју неки људи осете кад се некоме догоди нешто лоше.
Прочитајте још
Фото: Профимедиа
- Ипак, за већину људи смрт је некаква граница. Политичари су често предмет таквих осећања среће кад им баш не иде. Али, подвучемо црту обично кад неко погине. Треба исто некако знати да људи користе хумор као начин да се носе са тешким животним ситуацијама или са животним истинама да смо сви смртни и да је живот пролазан, да сви правимо грешке - рекао је Миклоушић додавши да хумор не би требало осуђивати јер је начин ношења са несрећом.
- Истраживања су показала да гледајући екране пуно мање ангажујемо капацитете мозга да саосећамо. Да причам с тобом и да си у некаквој тешкој животној ситуацији осетићу то пуно дубље него да читам о томе на интернету. Технологија и удаљеност од стварног проблема нас чине грубима и мало неосетљивима - закључио је.
БОНУС ВИДЕО:
